|
|
BIOGRAFIJA DŽONA
RONALDA REJELA TOLKINA
1892. godina
Džon Ronald Rejel Tolkin je rođen 03. januara, u
Bloemfontejnu u Južnoj Africi. Artur Tolkin - otac i Mejbl Safild - majka, su
poticali iz Birmingema u Velikoj Britaniji. Džon Bendžamin Tolkin (Arturov
otac) je bio bankrotirani proizvođač i trgovac klavira u Birmingemu. Mladi
Artur je odlučio da se bavi bankarstvom i prvo je neko vreme radio u
administraciji Lojd Banke u Velikoj Britaniji, ali pošto je želeo da što pre
zaradi dovoljno sredstava za sopstvenu porodicu, videvši priliku u Južnoj
Africi, zaposlio se u Banci Afrike i otišao tamo. Stacionirao se u
Bloemfontejnu, mestu koje je živelo tek nekih 45 godina. Ono što je Mejbl prvo
mogla da vidi, kada je napokon stigla u svoj budući dom, su bili farmeri
holandskog, nemačkog i britanskog porekla, bledu imitaciju evropske varošice,
drugačije klimatske uslove. Dž. R. R. Tolkin je rođen u kući koja je pripadala
Banci Afrike u Mejtlend ulici, koja je bila tik uz centar varošice.
Zanimljivost:
Mali Ronald je tek počinjao da hoda, kada je nesrećnim
slučajem natrapao na ogromnu tarantulu, koja ga je ujela. On je plačući otrčao
do svoje dadilje, koja mu je isisala otrov. Mnogo godina kasnije, sećajući se
ovog događaja, Tolkin je tvrdio da to nije imalo nikakav uticaj na njega i da
nema arahnofobiju.
1894. godina
Ove godine je rođen Ronaldov mlađi brat Hilari Artur
Rejel Tolkin.
1895. godina
Na proleće, Mejbl Tolkin odlazi sa dečacima u posetu
rodbini u Engleskoj, da bi malo smirila svoju nostalgiju za Engleskom, a i
zbog lošijeg Ronaldovog zdravlja. Zbog nestabilne finansijske situacije, Artur
Tolkin ostaje u Južnoj Africi. U to vreme je bilo veoma nezahvalno napuštati
svoj posao, jer bi svaka, iole duža pauza, zapravo donela stagniranje ili čak
nemogućnost napredovanja u karijeri. Artur Tolkin je bio svestan te činjenice,
tako da je doneo odluku da ostane u Bloemfontejnu, radeći u Banci Afrike i tek
da se kasnije pridruži porodici u Birmingemu uz kraće odsustvo sa posla.
Zanimljivost:
Jedino Tolkinovo sećanje na oca datira baš iz te godine.
Pre polaska na put u Englesku, Tolkin je gledao svog oca, kako na velikom
porodičnom koferu iscrtava inicijale - A. R. Tolkien.
1896. godina
Artur Tolkin umire od masivnog krvarenja izazvanog
dugim i teškim periodom bolovanja od reumatske groznice. Artur Tolkin je umro
sam u Bloemfontejnu. Smrt je došla neočekivano i uhvatila Mejbl u pripremama
za povratak u Južnu Afriku. Ronald se više nikada nije vratio u svoje rodno
mesto. Udovica Mejbl Tolkin iznajmljuje kuću kod Serholskog mlina u Birmingemu
i tu ostaje sa dečacima punih četiri godine. U ovom vremenu, Dž. R. R. Tolkin
upoznaje prirodu Engleske, predele neiskvarene uticajem industrije i mašinama.
Takođe, baš u ovom vremenu (tačnije 1899. godine), Ronald u sebi prepoznaje
ogromnu ljubav prema jeziku. Njegovu životnu determinaciju će dati sasvim
slučajno njegova majka. Kada je u sedmoj godini života počeo da piše svoju
prvu priču o zmajevima, majka, ne rekavši ništa o zmajevima, ga je uputila
kako se može, a kako ne može reći sledeća sintagma:
ZELENI VELIKI ZMAJ (green great dragon) - ne može,
VELIKI ZELENI ZMAJ (great green dragon) - može.
Ovo je bio prvi Tolkinov susret sa estetikom jezika
koji se govori.
Zanimljivost:
Dan pred smrt oca, mali Ronald mu je napisao pismo,
koje, nažalost, nikada nije stiglo do svog primaoca:
Ešfild Roud 9, Kings Hit, 14. februar 1896.
Dragi moj Tata,
tako mi je drago što se vraćam da te vidim prošlo je
toliko dugo vremena od kako smo otišli od tebe nadam se da će nas brod sve
dovesti tebi Mamu i Bebu i mene. Znam da će ti biti drago da imaš pismo od
svog malog Ronalda prošlo je toliko dugo vremena od kako sam ti pisao toliko
sam postao veliki čovek i imam kaput velikog čoveka i potkošulju velikog
čoveka Mama kaže da nećeš poznati ni Bebu ni mene toliko smo porasli imamo
mnogo Božićnih poklona da ti pokažemo Tetka Grejsi je bila da nas vidi šetam
svakog dana i samo malo se vozim u svojim kolicima. Hilari šalje mnogo ljubavi
i poljubaca kao i tvoj voljeni
Ronald.
Takođe, u toku života u Serholu je Dž. R. R. Tolkin
počeo da crta pejzaže i usavršava crtanje drveća. U ovom periodu je počeo da
sanja svoju čuvenu noćnu moru o velikom talasu koji sve potapa, koju će
naslediti njegov drugi sin Majkl i koju će darovati Faramiru u „Gospodaru
Prstenova“.
1900. godina
Ova godina je godina
velikog preokreta u životu mlade udovice Mejbl Tolkin. Na zgražavanje cele
rodbine, ona pristupa Katoličkoj crkvi. Taj čin će zauvek preokrenuti živote
dece i nje. Zbog svog izbora, ona će se suočiti sa strašnom osudom i Safildovih
i Tolkinovih. Zahvaljujući takvoj odluci, ona će izgubiti finansijsku pomoć koju
je do tada imala. Sa decom se seli iz Serhola u kuću u birmingenskom predgrađu
Mozli. Ovaj kraj je bio u suštoj suprotnosti sa Serholom, tako da je Ronald
veoma patio. Ovo je i godina njegovog polaska u školu „Kralj Edvard“, koju je
pohađao i njegov otac.
Zanimljivost:
Tolkin je kuću u Mozliju doživljavao kao jezivu, i
posebno ga je iritirala atmosfera industrije... ali, nešto je dobro proizišlo iz
svega toga. Imao je običaj da posmatra vagone i na njima su se nalazila veoma
čudna imena, koja čak nije umeo ni da pročita (Nantyglo, Senghenydd,
Blaen-Rhonnda...). Zahvaljujući tim vagonima, Tolkin je saznao za jezik koji će
ga fascinirati do kraja života i koji će mu biti osnova za neke sopstvene jezike
– u pitanju je velški jezik.
1901. godina
Porodica Tolkin se seli iz Mozlija u Kings Hit.
1902. godina
Novi preseljaj Tolkinovih iz Kings Hita u ulicu Olivers
Roud u Edžbestonu. Zbog visoke školarine, Mejbl prebacuje upisuje dečake u
katoličku školu „St Filip“. U ovoj školi su standardi znanja bili mnogo niži
nego u „King Edvardu“.
1903. godina
Ronald dobija stipendiju za školovanje u „King Edvardu“,
tako da se na svoju veliku radost tamo vraća. Hilariju, pak nije išla škola tako
dobro. Nije uspeo da prođe testove za prijem i nije upisao ovu školu, tako da je
Mejbl preuzela na sebe da dečaka sama podučava kod kuće. U školi je Ronald počeo
da uči grčki, dok mu je Džordž Bruerton bio nastavnik iz Engleske književnosti.
Zahvaljujući slučaju što se baš Bruerton zadesio kao Tolkinov predavač, dogodilo
se da se u njemu javi interesovanje za istoriju engleskog jezika i promenama
koje su se dijahronijski odvijale od staroengleskog preko srednje-engleskog do
savremenog engleskog jezika. Posebno će se začeti klica ljubavi prema
književnosti pre i za vreme velikog britanskog poete Čosera. U ovom periodu
Tolkin počeo da izmišlja nove jezike, kojima se sporazumevao sa svojim rođakama,
kada bi hteli da sakriju nešto od odraslih ili da se šale.
1904. godina
Ovo je mračna godina za malu porodicu Tolkin. Mejbl je
početkom godine otkrila da boluje od dijabetesa. Mejbl je sve teže podnosila
svoje stanje, s obzirom na to da u to vreme još uvek nije postojao tretman
insulinom. Zajedno odlaze u Rednal, gde provode najlepše zajedničko leto. U
novembru, Mejbl Tolkin pada u šećernu komu, a potom i umire u svojoj 34. godini
života.
Zanimljivost:
Do kraja svog života, Tolkin je živeo u ubeđenju da je
odbijanje rodbine da prihvati izbor njegove majke za prelazak u Katoličanstvo,
dovelo do ovog nesrećnog ishoda. U tom dobu, najveća podrška je bio otac Frensis
Morgan koji je između ostalog i omogućio Mejbl oporavak u Rednelu. Posle njene
smrti, on će preuzeti staranje nad dečacima, što će u nekim budućim vremenima
imati veoma bitne posledice na Tolkinov život.
1905. godina
Otac Frensis Morgan ove godine dečake smešta u kuću
njihove tetke Beatris Safild.
1908. godina
Otac Frensis Morgan zbog očite nebrige i loših uslova
života u kući Beatris Safild, dečake premešta u kuću gospođe Fokner koja se
nalazila u ulici Dačiz Roud. Tolkin tada upoznaje Idit Bret, koja je već duže
živela u toj kući. Idit je bila talentovana mlada pijanistkinja, skromne
finansijske situacije. Nažalost, Idit je imala skromno obrazovanje i
zahvaljujući zabranama gospođe Fokner, nije uspela da se dalje razvija na polju
muzike. Kada bi Idit i pokušala da vežba na klaviru, najčešće bi nailazila na
proteste i neodobravanje od strane Foknerove. Muzika će biti jedna od osnovnih
niti, koje su ih povezale u kasnijem životu.
1909. godina
Ronald i Idit se zaljubljuju, ali kriju svoja osećanja od
ostalih. Najveći jaz među njima je napravila razlika u veroispovestima. Idit je
bila pripadnik Anglikanske crkve, dok je Tolkin bio zakleti Katolik. U avgustu
te godine, zahvaljujući jednoj njihovoj indiskreciji i ogovaranjima koja su iz
nje proistekla, Tolkinov staratelj, otac Frensis Morgan saznaje za vezu. On
striktno zabranjuje Tolkinu da se i dalje viđa sa Bretovom. Tolkin u početku
zabranu poštuje samo prividno, ali potom dobija ultimatum od strane staratelja.
Zahvaljujući tome, Tolkin će usled ogromnih stresova i patnje, pasti na ispitu
za stipendiju na Oksfordu.
Zanimljivost:
Tolkin i Bretova su imali fino razrađen plan kako da se
viđaju, a da ih ne uhvate. Vrlo često bi oboje izlazili na prozor i tako
razgovarali kada nikog nema. Takođe bi išli u duge šetnje po okolini i to tako
što bi Tolkin prvo krenuo biciklom, prividno u jednom smeru, a Idit bi posle
nekog vremena to isto uradila, prividno odlazeći u drugom smeru. Potom bi se
nalazili na ranije ugovorenim mestima. Tog dana kada su otkriveni, sve su
uradili po uobičajenoj maršruti, ali su se osmelili i otišli u čajdžinicu koju
je držala žena, koja je poznavala njihovu gazdaricu i njegovog staratelja. Ona
je brže bolje to rastrubila po okolini, a potom je usledila zabrana oca Morgana.
1910. godina
Tolkin ponekad na ulici viđa Idit, ali ne razgovara sa
njom. On i njegov brat se ponovo sele. U martu, Idit napušta Birmingem i odlazi
u Čeltenhem. Tolkin poštuje zabranu i ne piše Idit. U decembru on osvaja
stipendiju za Ekseter Koledž u Oksfordu. Sledeće pune tri godine će između njega
i Idit biti ćutanje, s tim da će on uredno voditi dnevnik za nju. Na koledžu
bira Komparativnu filologiju i za predavača dobija čuvenog Džozefa Rajta, koji
je bio čudo među filolozima. U ovim vremenima, on se napokon podrobno upoznaje
sa finskim jezikom, koji će kasnije postati osnovna podloga za stvaranje visoko
vilenjačkog jezika Kvenije.
1911. godina
Sa još dvojicom prijatelja formira čuveni „Ti Si Bi Es“
(T. C. B. S.’ – Tea Club Barrow’s Stores), u kojem će biti rođene neke od
njegovih najfascinantnijih ideja za pripovedanje. Prvobitni trio Ti Si Bi Es – a
su činili Tolkin, Kristofer Vajzmen i Robert Kvilter Gilson. Kasnije im se
pridružio i tri godine mlađi Džefri Bah Smit. Ujedno, ovaj klub će biti idejni
preteča kasnijim Mastiljarama (The Inklings). Tolkin posećuje Švajcarsku za
letnji raspust. Za Božićnu predstavu igra u komadu „Rivali“ u svojoj nekadašnjoj
školi „Kralj Edvard“.
Zanimljivost:
Ova četvorica veoma ambicioznih mladića su se bavili
poezijom, istraživali su stare versifikacijske oblike. Vrlo često su govorili
stihove Beovulfa, Ser Gavejna i Zelenog Zmaja ili Volsunge. Džefri Bah Smit je
sa sobom doneo entuzijazam u bavljenju poezijom i te godine kod Tolkina stvaraju
želju da bude pesnik i on se, u tom periodu, deklariše kao pesnik. Ali i tada se
već u njegovom stvaralaštvu vidi odbljesak vilinskog sveta. Još u jednoj ranoj
pesmi iz 1910. godine (Wood-sunshine), on peva o vilinskim duhovima koji igraju
po šumskom tlu.
1913. godina
Čim je 3. januara napunio 21 godinu, odmah je kontaktirao
Idit u Čeltenhemu. Polaže ispite, ali ne prolazi brilijantno na njima (zahvaljujući
momačkom životu). Počinje da se sprema za ispit Engleski jezik i književnost.
(On je bio pristalica engleskog jezika i književnosti pre-čoserovske
orijentacije.) Prvi put posećuje Francusku sa rodbinom iz Meksika.
Zanimljivost:
Kada je kontaktirao Idit, otkrio je da je ona već neko
vreme verena za izvesnog Džordža Filda. Tolkin je zahtevao da ona raskine zaruke
i ona je, bez obzira na to što od njega pune tri godine nije dobila ni glasa,
Džordžu vratila prsten. Tolkinu je rekla da se verila sa Fildom samo iz osećanja
zahvalnosti i velikog poštovanja. Ove godine je Tolkin razvio i frankofobiju,
jer je odmor u Francuskoj prošao kao najgora noćna mora. Čak ga je tamo zadesila
i smrt tetke, koja je putovala sa njim.
1914. godina
U januaru, na Tolkinovo insistiranje, Idit prelazi u
Katoličanstvo. Posle toga su se zvanično zaručili. Idit se nije snašla najbolje
u novoj veri i to osećanje će je proganjati skoro do same smrti. Tolkin odlazi u
Kornvol i provodi neko vreme tamo, a usput sprema ispite.
1915. godina
Svoj poslednji ispit Tolkin polaže sa najboljim ocenama.
Potom pristupa Lankaširskoj pešadiji sa činom podporučnika i počinje obuku u
Bedfordu i Stafordšajeru. Pre odlaska u vojsku on počinje da radi poemu „Pesma o
Earendelu“ (Lay of Earendel). Poema je govorila o moreplovcu koji je oplovio
svet i pre nego što je njegov brod postao zvezda. U delu koji se zove "Vilinske
obale" (The Shores of Faery), on peva o čudesnoj zemlji Valinor u koju pristiže
Earendel. Dok tamo boravi neko kratko vreme, on vidi dva drveta od kojih jedno
donosi kao plodove, jabuke sa svetlošću sunca, a drugo, jabuke sa srebrnom
svetlošću meseca.
1916. godina
Pre no što će otići za Francusku, 22. marta se venčava sa
Idit. Potom odlazi sa svojim 11. bataljonom Lankaširske pešadije u Francusku kao
oficir za signalne poruke. Dok je čekao naređenje da pođe sa svojim bataljonom u
bitku koja se odigravala na reci Somi, on saznaje da mu je prijatelj iz Ti Si Bi
Es-a, Rob Gilson, poginuo prvog dana okršaja. Pre nego što će biti poslat u
rovove, on uspeva da se vidi sa Džefri Bah Smitom. Potom odlazi u samu bitku. Od
juna do novembra, on se nalazi mahom u rovovima, da bi bio povučen, jer oboljeva
od čuvene rovovske groznice. U decembru posle izlaska iz bolnice dobija pismo od
Kristofera Vajzmena koje mu donosi vest da je Džefri Bah Smit poginuo od
eksplozije jedne od mina. Ti Si Bi Es je izgubio dva člana.
Zanimljivost:
Lik Semvajsa Gemdžija će iznići iz korena koji su
stvoreni u ovom vremenu. Tolkin je imao veoma loše iskustvo i mišljenje o svojim
kolegama oficirima, ali zato su mu obični vojnici ostali u najdirljivijem
sećanju. Po tim bezimenim junacima iz rovova, koji su stradali i trpeli
najsurovije uslove, a opet zadržali najviše ljudskosti i uljudnog obraćanja u
sebi je stvoren lik Sema Gemdžija. Tolkin je nekoliko puta rekao da je on njegov
omaž svim tim ljudima.
Takođe, pred samu smrt Džefri Bah Smit je napisao Tolkinu
pismo u kome mu ostavlja u amanet da produži egzistenciju Ti Si Bi Es-a i da
materijalizuje ideje koje je zajedno trebalo da realizuju.
1917. godina
Dok se oporavlja od svega u Grejt Hejvudu, tokom januara
i februara, počinje da piše "Knjigu izgubljenih priča" (The Book of Lost Tales),
iz koje će kasnije iznići „Silmarilion“. Skoro cele godine mu se vraća bolest, i
najviše vremena provodi u bolnici. U novembru mu se rađa nastarije dete, sin
Džon.
1918. godina
Tolkin dobija čin poručnika i biva poslat u Hamberski
garnizon i u Stafordšajer. Pri kraju godine, on se napokon sa porodicom vraća u
Oksford gde se pridružuje timu za pisanje novog Rečnika engleskog jezika. Ovo je
povoljno uticalo na odnose između njega i Idit, jer je napokon bio u mogućnosti
da se nađe i njoj i detetu.
1919. godina
Tolkin, da bi zaradio novac, počinje da radi kao
nezavisni tutor, pored toga što radi i na novom rečniku. On i Idit se sele
napokon u kuću. Idit je dobila nazad svoj piano, tako da je posle nekoliko
godina pauze mogla ponovo da svira. Finansijska situacija im se popravila, tako
da su mogli zaposliti i jednu pomoćnicu. U Esej klubu (Essay Club) na Ekseteru,
on prvi put čita pred ostalim članovima „Pad Gondolina“ iz „Knjige izgubljenih
priča“. Članovi su sa oduševljenjem ovo prihvatili i pohvalili.
1920. godina
Tolkin biva postavljen za predavača (Reader) na Engleskom
jeziku na univerzitetu u Lidsu. Tu se susreće sa Džordžom Gordonom koji će
podeliti taj predmet na pre i post – čoserovski period. Tolkinu će dati zadatak
da formira kurikulum za srednje-engleski jezik. Idit za to vreme i dalje živi u
Oksfordu i rađa njihovo drugo dete, sina Majkla.
1921. godina
Idit dolazi u Lids sa decom.
1922. godina
U Lids dolazi I. V. Gordon i odmah počinje da sarađuje sa
Tolkinom. Njih dvojica, budući iste orijentacije kada je u pitanju engleski
jezik, zajedno rade na redakciji „Ser Gavejna i Zelenog Zmaja“. Takođe, ove
godine izlazi Tolkinov „Rečnik srednje-engleskog jezika“, kao propratni
priručnik uz knjigu Keneta Sisama (nekadašnjeg Tolkinovog tutora) „Stihovi i
proza u četranestom veku“ (Fourtheenth Centery Verse & Prose). Ovih godina
završava „Knjigu izgubljenih priča“, takođe, piše seriju poema „Priče i pesme o
Bimbl Beju“ (Tales & Songs of Bimble Bay) u kojima će se prvi put pojaviti imena
poput „gospodin Bigins“ i „Beg End“.
Zanimljivost:
U jednoj od poema pod nazivom „Poseta Zmaja“ (The
Dragon’s Visit), Zmaj dolazi u Bimbl Bej i ostavlja pustoš za sobom, a onda
sreće gospodina Biginsa. U trećoj poemi po redu (Glip), pripovedač govori o
sluzavom čudnom stvorenju, koje živi ispod podova duboko u pećinama i ima velike
svetleće oči. Ovo su prvi odjeci ideja za formoranje karaktera Bilba Baginsa i
Goluma.
1924. godine
Tolkin dobija zvanje profesora na Engleskom jeziku u
Lidsu, pošto je Džordž Gordon otišao na novo mesto koje mu je ponuđeno u
Oksfordu. Pošto je sada u stabilnoj finansijskoj situaciji, kupuje kuću na
Darnli Roudu. Ove godine se rađa njegovo treće dete, sin Kristofer.
1925. godina
Ovo je godina povratka u Oksford. Tolkin dobija
profesorsko mesto na anglo-saksonskom u Oksfordu. Takođe, nešto pre njegovog
povratka u Oksford, izlazi iz štampe „Ser Gavejn i Zeleni Zmaj“. On i Idit
kupuju kuću na Nortmur Roudu i tu će provesti zajedno mnogo godina.
1926. godina
Na Merton koledžu upoznaje Klajva Stejplsa Luisa, ili
poznatije Si. Es. Luisa (C. S. Lewis). Iz ovog prijateljstva će proizići
neverovatna saradnja i rezultati. Prvo osnivaju klub „Koalbajters“ (Coalbiters).
Zanimljivost:
Ono što je interesantno u odnosu ove dvojice ljudi je
činjenica da se u samom početku nisu jedan drugom sviđali. Njihovo približavanje
je nastalo baš tokom tih sastanaka na Merton koledžu. Veoma dugo će sarađivati i
jedan drugome čitati ono što su ispripovedali. Luis je pisao priče o putovanju
kroz prostor, a Tolkin je imao za zadatak da pripoveda o putovanju kroz vreme.
Iz jednog takvog dogovora će proizići njegova nedovršena priča „Izgubljeni put“
(The Lost Road), na kojoj će kasnije bazirati čitavu jednu dužu priču (takođe
nedovršenu) pod nazivom „Beleške Noušn kluba“ (Notion Club Papers). U ovom
vremenu nastaje klica centralne teme njegove mitologije. Inače, Idit je bila
ljubomorna na ovo prijateljstvo, jer joj Tolkin nije davao nikakav pristup u ono
što su on i Luis radili zajedno tokom godina. Vrlo često je sa Luisom provodio
više vremena nego sa Idit, koja je u Oksfordu bila veoma usamljena. Zahladnjenje
odnosa dvojice bliskih prijatelja počinje pojavom Čarlsa Vilijamsa, trećeg
velikog člana kluba Mastiljara i formiranjem Luisovog imidža kao apologete
Hrišćanstva, ali sa pozicija Anglikanske crkve.
1929. godina
Ovo je godina rođenja njegovog četvrtog i poslednjeg
deteta, ćerke Prisile.
1930. godina
U ovoj godini Tolkin za svoju decu počinje da piše „Hobita“.
Napušta ga pre no što će ga završiti.
1936. godine
Tolkin drži predavanja o Beovulfu i iz njih će nastati
studija „Čudovišta i kritičari“ (The Monsters & the Critics). Igrom slučaja
Sjuzan Dagnal iz izdavačke kuće Alen i Anvin će pročitati „Hobita“ i predložiti
Tolkinu da ga završi. Čitač za završenog Hobita će biti sin Stenlija Anvina,
Rejner, koji će biti oduševljen ovim romanom. Zahvaljujući tome, Alen i Anvin
prihvataju da izdaju „Hobita“.
1937. godina
„Hobit“ izlazi iz štampe i doživljava ogroman uspeh kome
se Tolkin nije nadao. Stenli Anvin predlaže Tolkinu da napiše nastavak.
1939. godina
Na Sent Endrjuz univerzitetu, Tolkin drži svoje poznato
predavanje o vilinskim pričama. U ovom dobu, Luis dovodi Čarlsa Vilijemsa kao
novog člana Mastiljara.
1940 – 1945. godine
Tolkinovi sinovi, sem najstarijeg Džona (koji je izabrao
da se zaredi) su u ratu. Sam Tolkin je angažovan više u civilnoj odbrani. Tokom
ovih godina pokušava da napiše nastavak „Hobita“, ali ga priča sve više uzima
pod svoje, tako da nastavak izrasta u jednu veliku epopeju, koja više nema
nikakve veze sa onim što označava roman za decu. Nastavak prvi put imenuje kao „Gospodar
prstenova“ u pismu od 31. avgusta 1938. godine, upućenom izdavaču. Takođe je
tokom ovih godina imao živu prepisku sa sinovima koji su bili van Britanije u
okršajima II svetskog rata. U njima je opisano i pojavljivanje ideje o Šilob i
ulazak Faramira u priču i veoma često je ukazivao na paradigmatičnost Orka,
Sauronovih i Sarumanovih mašina, sa onima koji ubijaju i uništavaju i na jednoj
i na drugoj strani. Inače, imao je veoma velike pauze u pripovedanju nekih
delova ove priče. Jedan od ozbiljnijih zastoja je nastao u periodu od 1944. do
1945. godine, kada je započeo, ali nikada nije završio svoj mistični rukopis „Beleške
Noušn kluba“. 1945. postaje profesor engleskog jezika na Merton koledžu.
1947. godina
Tolkinovi se sele iz Nortmur Rouda u Mejnor Roud.
1949. godina
Završava „Gospodara Prstenova“, ali ga ne objavljuje, jer
se u njemu javlja ideja da bi odavno napisani „Silmarilion“ i „Gospodar
Prstenova“ trebalo da izađu u bliskim vremenskim periodima. On se ponovo vraća
Silmarilionu da bi ga redigovao, ali Alen i Anvin ne pokazuju interesovanje za
taj rukopis. Izlazi „Farmer Džajls od Šunke“ sa ilustracijama mlade Polin Bejns,
koja će u budućnosti biti jedan od Tolkinovih ilustratora.
1950. godina
Tolkin u nadi da će moći da izda „Silmarilion“, napušta
izdavačku kuću Alen i Anvin i odlazi kod novog izdavača Kolinsa. Seli se sa
porodicom iz Mejnor Rouda u Holivel Strit.
Zanimljivost:
Milton Voldmen je bio predstavnik Kolinsa koji je dao
nadu Tolkinu da će Kolins izdati „Silmarilion“ bez obzira na ogromnu cenu papira
tada u Britaniji. No, to su bile samo reči obećanja. Prvo su iz Kolinsa počeli
da stižu zahtevi za smanjenje nekih delova teksta, a potom je Voldman otišao iz
zemlje. Tolkin je posle nekog dužeg vremena shvatio da od toga neće biti ništa.
Progutao je svoj ponos i povukao svoj ultimatum o zajedničkom izlasku „Gospodara
Prstenova“ i „Silmariliona“ i napisao je pismo pomirenja Rejneru Anvinu, koji je
odmah zgrabio priliku.
1952. godina
Izdavačka kuća Kolins vraća Tolkinu rukopis „Gospodara
Prstenova“ i preuzima ga ponovo Alen i Anvin.
1953. godina
Tolkin se seli u predgrađe Oksforda, Hidington.
1954. godina
Izlaze prva dva dela „Gospodara Prstenova“ – „Družina
Prstena“ i „Dve kule“. Tolkinova prvobitna ideja nije bila da cepa rukpis na tri
fizički odvojene knjige, ali zbog cene papira izdavač je tragao za načinom koji
bi učinio da ovo kolosalno delo bude dostupno čitaocima. Tolkin u početku nije
video ni novčića od prodaje knjiga, jer je dogovor da očekuje svoj procenat od
prodaje, tek kada izdavač bude pokrio troškove izdavanja. Iako je to bilo veoma
rizično za Tolkina, posle nekog vremena mu se isplatilo, jer je roman doživeo
neverovatan uspeh i u Britaniji i u Americi. Kolege sa Oksforda su na ovo
gledale sa prezirom.
1955. godina
Ove godine i u Kraljevstvu i u SAD izlazi III knjiga „Gospodara
Prstenova“, „Povratak kralja“.
1959. godina
Tolkin napokon odlazi u davno željenu penziju. Prvi put u
životu on i Idit nisu u skromnoj finansijskoj situaciji.
1962. godina
Izlaze iz štampe „Avanture Toma Bombadila“.
1964. godina
Objavljuje knjigu „Drvo i list“.
1965. godina
Američki izdavač Ejs buks (Ace Books) izdaju piratsko
izdanje „Gospodara Prstenova“. Tolkin sa njima počinje ogorčenu borbu. Uz pomoć
svojih klubova ljubitelja, ljudi kojima je odgovarao na pisma, uspeva da
bojkotom Ejs buksa od strane istih ljudi pobedi u ovom ratu protiv piraterije.
Ejs buks na kraju pristaju da isplate Tolkinu procenat od zarade. Ove godine
nastaje „kult kampova“. Tolkin ima velike probleme sa fanovima, jer su mu adresa
i telefon dostupni javnosti. Njegov tempo u privatnom životu biva ozbiljno
narušen od strane istih.
1967. godina
Izlazi njegov „Kovač iz Velikog Vutona“.
1968. godina
Tolkin i Idit se sele u Burnmaut, koji se nalazio na
obali mora. Koliko je sad njoj prijala životna sredina i ljudi, toliko je u ovom
periodu Tolkin osećao usamljenost i odvojenost od univerzitetskog života koji je
voleo i na koji je bio navikao.
1971. godina
Posle kraće bolesti, Idit umire u novembru, u 82. godini
života. Tolkin je jako teško primio ovaj udarac.
1972. godina
Tolkin se vraća u voljeni Oksford i naseljava se u
prostorijama Merton koledža. Dobija počasni doktorat od Univerziteta u Oksfordu.
Živi sa kućepaziteljem i njegovom ženom. Ove godine se vrlo često viđa sa svojim
mlađim bratom Hilarijem. Počinje da ima smetnje sa varenjem. Lekar mu prepisuje
dijetu i zabranjuje mu konzumiranje vina. Za sve to vreme Tolkin pokušava da
sklopi i napokon formira „Silmarilion“, ali tokom godina je napisao toliko
verzija, da mu teško ide da to sve uklopi u jednu celinu. Postojale su dve
glavne perspektive kroz koje se pričala priča „Silmariliona“. Prva je bila
takozvana „Ravan svet verzija“ (Flat World Version) na kojoj se bazirala
istorija Srednje Zemlje ispričana od izvora sa Tol Ereseje. Druga verzija (nastala
u kasnijim godinama) je „Okrugao svet verzija“ (Round World Version), koja je
više odgovarala ljudskim izvorima u pričanju prošlosti Srednje Zemlje i koja se
više naslanjala na astronomski poznate činjenice. Korpus svega toga je bio
prevelik, a Tolkinu je bivalo sve teže da to dovede u red.
1973. godina
Odlazi naoko zdrav u Burnmaut da bi proveo neko vreme sa
prijateljima. Razboljeva se i umire 2. septembra, u svojoj 81. godini. Sinovi
Majkl i Kristofer su bili van zemlje, tako da nisu uspeli da vide oca pre nego
što je umro. Sahranjen je na Katoličkom groblju pored voljene Idit. Na skromnim
nadgrobnim pločama piše samo: Edith Mary Tolkien, Lúthien, 1889-1971, John
Ronald Reuel Tolkien, Beren, 1892-1973.
1977. godina
Izlazi „Silmarilion“. Redakciju nesređenog „Silmariliona“
je uradio Kristofer Tolkin.
(Za pisanje ove kratke biografije Dž. R. R. Tolkina je
korišćena kao izvornik autorizovana Biografija Dž. R. R. Tolkina od Hamfrija
Karpentera u izdanju HarperKolinsa iz 1998. godine)
Autor: Nimrodel