U godinama koje su usledile Bard je obnovio Dol i postao prvi u njegovoj novoj lozi kraljeva. S obnavljanjem njegovih bogatstava i bogatstava Patuljačkog Kraljevstva pod Planinom Erebor, Dol je opet napredovao. Opasnost se ponovo pojavila za vreme Rata za Prsten, kad su Istočnjaci varvari napali Dol i naterali njegove stanovnike da potraže utočište kod drugih saveznika, PatuIjaka od Samotne Planine.

I^osle pada Sauronovog carstva u Mordoru, savezničke snage Patuljaka i Ljudi razbile su opsadu Erebora i poterale Istočnjake iz Dola i svih njegovih krajeva na jug i istok. Nakon rata, Dol je izgleda bilo napredno i nezavisno kraljevstvo u savezništvu s ponovo ujedinjenim Kraljevstvom Dunedaina.

Ove ptice su bile posebno dugovečne. Legenda kazuje kako je jedan veoma veliki Drozd od Erebora došao kod Patuljaka Torina Hrastoštita i odneo poruku u Jezerski Grad nasledniku Dola po imenu Bard Lukonosac. Ljudi, Vilenjaci i Patuljci su zaista imali razloga da budu zahvalni Drozdovima, jer je zahvaljujući poruci Bard. Lukonosac saznao za slabu tačku Zmaja od Erebora i, znajući to, ubio zver.

Ipak, najlepša i najviše dostojna divljenja od sveg drveća koje je ikad raslo bila su dva Drveta Valara koja su se pojavila posle Doba Svetiljki. Kada je Melkor uništio Svetiljke Valara, koje su osvetljavale Svet, Valari su napustili Srednju Zemlju i otišli u Neumiruće Zemlje. Tu su stvorili drugo kraljevstvo, koje su nazvali Valinor, a Javana, Dariteljka Plodova, sela je na zeleni brežuljak Ezelohar kraj zapadne zlatne kapije Valimara i pevala, dok su Valari sedeli na svojim prestolima u Prstenu Sudbine i Niena Naricaljka nemo zalivala Zemlju svojim suzama. Prvo je, pričaju, izniklo jedno Drvo od srebra, a potom Drvo od zlata, blistajući sjajnom svetlošću, oni su izrasli visoki kao planine Auleove. Telperion je bio stariji od ovog Drveća i imao je listove tamnozelene i sjajno srebrne. Na njegovim granama bilo je mnoštvo cvetova sa kojih je kapala srebrna rosa. U pohvali, Telperion je takođe nazivan i Ninkveiote i Silpion. Laurelin, mlađe od drveća Valara, bilo je "zlatna pesma". Njegovo lišće bilo je oivičeno zlatom, ali bledozelene boje, njegovi cvetovi su bili kao trube i zlatni plamenovi, a s njegovih grana padala je kiša zlatne Svetlosti. U hvalospevima, Laurelin se naziva i Kuiurien i Malinalda, "zlatno drvo".

Tako su ova dva Drveta stajala u Neumirućim Zemljama i osvetljavala te zemlje srebrom i zlatom. Od ritma Svetlosti Drveća Valara poteklo je Računanjc Vremena, jer Vreme ranije nije mereno, i tako su otpočeli dani i godine Drveća, koje su trajale mnogo dugih doba - daleko duže nego godine Zvezda i Meseca. Svetlost blizanačkog Drveća u Neumirućim Zemljama bila je večna, a oni koji su živeli u njoj bili su oplemenjeni i ispunjeni ogromnom mudrošću.

U svojoj Svetlosti Valari su živeli u blaženstvu, dok je Srednja Zemlja bila utonula u tamu i Melkor je ojačavao moć svog kraljevstva Utumna i oružarnice Angbanda. Ali posle nekog vremena Varda, koja je načinila bunare iza Drveća u koje je padala rosa s Drveća, uzela je srebrnu Svetlost Telperiona i popela se na nebeski svod i upalila blede zvezde. Učinila ih je još blistavijim, i zle sluge Melkorove na Srednjoj Zemlji su ustuknule od straha. Jer za njih je zvezdana svetlost bila kao ubod koplja, ili kao ledeni bodež koji ih je duboko zasecao. U toj Svetlosti Zvezda rođeni su Vilenjaci. Radosno su se probudili uz tu Svetlost.

lako je Svetlost Drveća Valara bila dugog veka, kraj im je bio tragičan i koban. Jer, ispričano je da je Melkor sklopio sporazum s Ungolijantom Paukom, i oni su došli nevidljivo u Nesvetlosti Pauka, Drveće Valara je zbrisano volšebnim plamenom, i srž njihovih života je isisana. Njihova Svetlost je ugašena i od njih su ostala samo stabla koja su se Ijuljala i koreni pocrneli i zatrovani. Bunare Svetlosti je isisao i progutao Pauk Ungolijant i strašan mrak se spustio na Valinor: tako je u celom svetu Svetlost Drveća nestala, izuzev u tri dragulja zvana Silmarili koje su bili sačinili Vilenjaci Eldamara, i u kojima je ostalo sačuvano malo svetlosti Drveća. Ali Melkor je oteo i te dragulje, mada ih nije uništio, a oko tih Silmarila vodio se dugotrajni kobni Rat Dragulja celog sledećeg Doba.

U žalosti, Valari su ponovo prišli drveću, i ponovo su poslali po Javanu i Nienu. Nad mrtvim drvećem Javana je pevala svoju zelenu pesmu, a Niena je lila suze beznadežnog trpljenja, i iz tih ugljenisanih ostataka pojavio se jedan zlatni plod i jedan srebrni cvet. Oni su nazvani Anar Plamenozlatni i Izil Sjajni. "Narsilion" pripoveda kako je Aule Kovač načinio velike svetiljke oko ovih blistavih svetala koja nikad ne bi zgasnula. Manve ih je posvetio, a Varda ih je uzdigla na nebesa i postavila ih na putanju preko svih zemalja Arde. Tako su delovi žive Svetlosti Drveća Valara doneti celom Svetu i zvali su se Sunce i Mesec. Arijena, majarski duh vatre, nosi Sunce, koje je takođe nazvano i Vasa, "plameno srce"; a Tilion, majarski lovac i strelac, nosi Mesec, Izil srebrni cvet, koji se zove i Rana.

Nije se samo u njihovom Svetlu Drveće zadržalo na Svetu, jer Javana je načinila drvo Galatilion kao sliku i priliku Telperiona, mada ono nije isijavalo svetlost. Ona je to drvo podarila Vilenjacima Tiriona koji su ga znali kao Belo Drvo Eldara. Mnogo drveća izniklog iz njegovog semena je raslo i još uvek raste u Eldamaru. Jedno od njih bioje Keleborn, koji je cvetao na Tol Ereseji i dao seme od koga je iznikao izdanak koji su Vilenjaci poklonili Ljudima Numenora. Ova mladicaj e postala drvo po imenu Nimlot Lepi, Belo Drvo Numenora, koje je raslo u kraljevskom dvoru sve dok ga Kralj Arfarazon nije uništio. Tim činom je osuđeno Ostrvo Numenor. Ali, sa Nimlota su već uzeli mladicu prinčevi Andunia, i pre Sloma Numenorajedan princ po imenu Elendil Visoki je odneo tu mladicu u Srednju Zemlju. Njegov sin je prvi zasadio plod Nimlota u Minas Itilu u Gondoru, i do Četvrtog Doba Sunca cvetalo je Belo Drveće Gondora. Mada je tri puta po jedno Belo Drvo stradalo u ratnim nedaćama, uvek je nalažena mladica i loza nikad nije izumrla. To Belo Drveće bilo je živa veza s najdrevnijom prošlošću Neumirućih Zemalja, i bilo je znak uzvišenosti, mudrosti i dobrote Valara koja je prešla na smrtne Ljude.

Dubokoumni Vilenjaci su bili dobro poznati Ljudima, jer su se jedini od Kalakvendija vratili u Srednju Zemlju posle dolaska Ljudi i činili velike podvige, koji su izašli i na dobro i na zlo: ti Vilenjaci su izradili Velike Dragulje - Silmarile - a takođe načinili i Prstenove Moći. Najveći ratovi za koje su Ljudi znali vodili su se oko ovih tvorevina.

Istorije Srednje Zemlje govore kako je, godine 3319. Drugog Doba Sunca, devet brodova naišlo na velikom talasu sa Zapadnog Mora. To su bili brodovi Elendila Visokog koji je, sa svojim sinovima, doveo preživele verne Dunedaine u Srednju Zemlju. Elendil je potom obrazovao Arnor, Severno Kraljevstvo Dunedaina, i sagradio Anuminas kao njegov prvi grad pored vilinskih zemalja Lindona, dok su Anarion i Isildur otišli na jug i obrazovali Gondor, Južno Kraljevstvo Dunedaina, i sagradili Ozgilijat kao njegov prvi grad. U Arnoru su bile prostrane pokrajine Rudaur, Kardolan i Artedain, dok su u Gondoru bili feudi i teritorije Anorijen, Itilijen, Lebenin, Losarnah, Lamedon, Anfalas, Tolgalas, Belfalas i Kalenardon.

Dunedaini su napredovali u miru tokom jednog stoleća tog Doba dok su ojačavali svoja nova kraljevstva, ali jedna druga sila je takođe snažila. Iz Mordora su došli Sauron i Nazguli, i Orci i Ljudi mnogih rasa kao njegovi robovi. Tako se opet poveo rat, ali je zaključen pakt koji je u kasnijim vremenima nazvan Poslednji Savez Vilenjaka i Ljudi. Gilga-lad, poslednji Uzvišeni Kralj Vilenjaka na Srednjoj Zemlji, predvodio je Vilenjake Lindona, a Elendil je zapovedao Dunedainima. Sauronove sluge su pale pod njihovom snagom i sam Sauron bio je primoran da najzad stupi u boj. I mada su Elendil, Anarion i Gil-galad poginuli, isto tako je i moć Utvara Prstena i Saurona okončana. Isildur je isekao Prsten iz Sauronove ruke i Sauron, Utvare Prstena i sve njegove sluge su se pretvorili u senke.

Bio je to rat koji je okončao Drugo Doba Sunca. Kako Saurona više nije bilo, predviđalo se vreme mira, ali je suđeno da se i Treće Doba takođe završi krvavim ratom, jer Izildur nije uništio Sauronov Prsten i u Prstenu je ostala strašna moć. U drugoj godini Trećeg Doba Izildur je uhvaćen u zasedu na Gladenskim Poljima (Poljima Perunika), ubijen crnim orčkim strelama, a Prsten je izgubljen u Reci Anduin. Tako je, kako kazuju "Crvena Knjiga Zapadne Međe" i "Letopisi Kraljeva i Vladara", mada je mir vladao neko vreme, bilo suđeno da se borbe vrate u Zapadne Zemlje. Dunedaine su napali sa svih strana: Balkoti i Kolovosci iz Runa, Crni Numenorejci i Haradrimi sajuga, Varjazi iz Kanda, Orci i Dunlendinzi s Maglenih Planina, Brđani i Trolovi s Etenskih pustopoljina i Utvare Prstena ponovo probuđene u Mordoru, Angmaru, Morgulu i Dol Gulduru. Tako je prošlo Treće Doba, s Dunedainima što su ratovali s onima koje je pokretala jedina sila koja je najzad ponovo dobila obličje i nastanila se u moćnoj kuli Baraddur u Mordoru: Sauron, Gospodar Prstenova.

S vremena na vreme Dunedaini su u tim godinama postajali još moćniji i njihove zemlje su se proširile daleko u Run i Harad. Ali tokom vekova postali su kao morski grebeni, istrošeni plimama: Arnor se kao kraljevstvo raspao, i 1975. poslednji grad Arnora je pao. Mada je jedan naslednik prestola ostao skriven u zemlji, ovo Dunedainsko kraIjevstvo je potpuno izgubljeno. Posle tog doba, na severu, oni koji su bili zakoniti kraljevi Dunedaina bili su samo poglavari. Na jugu je dunedainsko kraljevstvo Gondor, mada često opsedano i u opasnosti, najvećim delom ostalo neokrnjeno i snažno, ali je kraljevska loza prekinuta i kraljevstvom su vladali Namesnici.

Tokom Trećeg Doba Sauronova moć se povećavala, dok najzad nije krenuo otvoreno u rat, rešen da otera Dunedaine i Vilenjake sa Sveta i učini Srednju Zemlju zauvek svojim carstvom. Bio je to Rat za Prsten koji je okončao Treće Doba, a njegova istorija je ispričana u delu zvanom "Crvena Knjiga Zapadne Međe".

U tom Ratu među Dunedainima Severa uzdigao se Aragorn, sin Aratorna, jedini istinski naslednik Izildura i zakoniti kralj svih Dunedaina Srednje Zemlje. Njegovi vitezovi su bili Šumari sa Severa, jahači naoružani mačem i kopljem u putnim ogrtačima s kapuljačama zelenim kao šuma i visokim kožnim čizmama. Sam Aragorn je putovao po zemlji u tom ruhu, šiban vetrovima i ogrubeo, ali snažan, hrabar i oštrog oka.

U to vreme zvali su ga Strajder (Krakatilo), ali u mnogim avanturama tokom svog dugog života nosio je druga imena: medu Vilenjacima Rivendela u mladosti bio je Estel, a Torongil kao zapovednik Gondora koji je otišao na jug i uništio flote Umbara. Za vreme Rata za Prsten borio se kod Rogburga, Pelargira, Pelenorskih Polja i pred samom Crnom Kapijom Mordora.

Pokazao se kao istinski vođa Ljudi i, posle Rata za Prsten, kao naslednik Izildura, krunisan je kao Kralj Elesar Telkontar, vladar svih Dunedaina, blizanačkih kraljevstava Gondora i Arnora.

Po svom stupanju na presto, Aragorn se potpuno preobrazio od odrpanog Šumara u Kralja, žestokog i gospodstvenog a ipak prijatnog, mudrog i vilinskoga pogleda. Ustoličen je i krunisan pod tri zastave, zelenom, plavom i crnom: zastavama Rohana, Dol Amrota i Gondora. Nosio je Belu Krunu Dunedaina, visoki ratnički šlem od mitrila s belim gale-bovim krilima od bisera i srebra. Po njenom obruču usađeno je sedam dijamantskih kamenova, a jedan Vilindragulj na kruni blistao je sjajnom, jasnom svetlošću. Aragorna su poredili s najuzvišenijim Numenorejcima od starinc, i čak sa Vilin-gospodarima. I zaista, on je uzeo Vilin-princezu Aruenu Undomijelu za svoju kraljicu i oni su mudro vladali Zapadnim Zemljama dugo i u Četvrtom Dobu, i doneli mir svim narodima Srednje Zemlje.

Mnogo pre no što su Dunedaini stvorili svoja kraljevstva Gondor i Arnor, moć Dunlendingaje oslabila. Narod je postao podeljen. Oni koji su ostali u Dunharouu su postali saveznici Ljudi od Gondora; drugi su odlutali na sever i naselili se u miru u zemlji Bri. Ali većina Dunlendinga se povukla u brda i visoravni Dunlanda (Mrkozemlje) i postala plemenski pastirski narod. Mada su zadržali svoj jezik i ostali žestoki ratnici, postali su varvarski narod.

U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Ljudi Gondora su dodelili Rohirima pokrajinu po imenu Kalenardon, ali su Dunlendinzi smatrali da ona, po pravu, pripada njima. Tako su ta dva naroda počela da se mrze, i godine 2758. jedan Dunlending, po imenu Vulf, poveo je veliki osvajački pohod svog naroda na Rohirime i pobedio. Ali ih je to skupo koštalo, jer su se sledeće godine Rohirimi digli i poterali Dunlendinge natrag u brda, a sam vrhovni vojni zapovednik Vulf je poginuo.

Tako se desilo da su skoro tri veka Dunlendinzi ostali u brdima i prepustili plodne doline Rohirima. Ali oni nisu zaboravili uvredu koja im je naneta, i visoki, tamnoputi Ljudi Dunlenda su sklopili zli pakt s pobunjenim Čarobnjakom Sarumanom, koji je doveo mnoštvo Velikih Orka (zvanih Uruk-hai) u Izengard. I zabeleženo je da su nekim opakim vradžbinama Dunlendinzi ukršteni s Uruk-haima, i opak porod po imenu Polu-Orci bio je rezultat tog sjedinjenja. Polu-Orci su bili crni Ljudi s kosim očima i opakim orčkim crtama lica, udruženi s Dunlendinzima i Velikim Orcima, Polu-Orci su činili ogromnu vojsku zastrašujuće snage.

Kad je izgledalo da moć Gondora slabi, ova vojska se okupila u Izengardu pod zastavama Sarumanove Bele Ruke da se bori protiv Rohirima. "Crvena Knjiga Zapadne Međe" pripoveda kako su grozni divIji Dunlendinzi s visokim kacigama i crnim štitovima marširali u Bici kod Rogburga kod Helmovog ponora s Urukhajima i Polu-Orcima.

Ali, Bitka kod Rogburga je predstavljala veliki slom za Dunlendinge, oni su uništeni i divlji Uruk-haji i Polu-Orci satrti. Oni koji nisu ubijeni mogli su samo da mole za mir, obećavši da nikad više neće da se pobune protiv svojih rohirimskih osvajača.

U zemljama Rohana u vreme Jahača Marke svi takvi ukleti dusi su se zvali Dvimerlaik. Praznoverje rohirimskih konjanika bilo je takvo da su čak i Vilenjake Lotlorijena i Ente Fangorna nazivali Dvimerlaik, i za njih su takođe mislili da su slični zli dusi.