Kaže se da su Hobiti poticali od tri loze, koje su se zvale Harfuti, Falohide i Sturi. Harfuti, najbrojniji od hobitskih rodova, bili su istovremeno i najmanji. Oni su imali kožu i kosu smedu kao orah. Voleli su brdovite predele i često uživali u društvu Patuljaka. Ti Harfuti su bili prvi od hobitskog naroda koji su prešli preko Maglenih Planina i ušli u Erijador. Skoro vek kasnije, godine 1150. Trećeg Doba Sunca, Falohide su pošli za svojim srodnicima Harfutima i prešli planine. Ušli su u Erijador prevojima severno od Rivendela. Falohide su bili najmalobrojniji od hobitskih loza. Oni su bili viši, vitkiji i smatrali su ih pustolovnijima od njihove braće. Koža i kosa su im bili svetliji, i više su voleli šumovite predele i druženje s Vilenjacima. Više su voleli lov nego obradu zemlje, i od svih Hobita ispoljavali su najjače težnje da upravljaju i budu vođe. Sturi su bili poslednji od Hobita koji su prešli Erijador. Najmuževniji od svoje rase, bili su krupniji od drugih rodova i, na zaprepašcenje svojih rođaka, neki su zaista mogli da puste brade. Oni su prebivali najjužnije od Hobita u Dolovima Anduina i izabrali su da žive na ravnicama na obalama reke, i, opet na nimalo hobitski način, ovladali su veštinom upravIjanja brodom, ribarenja i plivanja. Oni su bili jedini Hobiti koji su koristili obuću, po kiši, kad je bilo blato, tvrdilo se, nosili su čizme. Priča se da Sturi nisu otpočeli svoju seobu na zapad sve do godine 1300, kad su mnogi od njih prešli preko Prevoja Crvenrog; ali mala naselja su ostala u takvim predelima, kao što su Gladenska Polja, još vekovima iza toga.
Hobiti od Erijadora su se većinom naselili u zemlje Meniš (Muževne Zemlje) kraj grada Bri. Godine 1601. većina Hobita iz Brija ponovo se uputila na zapad u plodne zemlje, s one strane Brendivino Reke. Tu su osnovali Okrug, zemlju koja je kasnije priznata kao postojbina Hobita. Hobiti računaju vreme od tog datuma.
Po prirodi, Hobiti imaju miroljubiv karakter i na svoju veliku sreću otkrili su zemlju koja je bila isto toliko mirna koliko i plodna. Tako, izuzev Velike kuge iz 1636. kojaje pokosila sve narode Erijadora, sve do 2747. je se u Okrugu odigrao nijedan oružani okršaj. Tad se dogodio manji orčki pljačkaški upad koji su Hobiti prilično pompezno nazvali Bitka od Zelenpolja. Nesumnjivo da je ozbiljnija bila Duga Zima 2758. i dve gladne godine koje su usledile. Ipak, u poredenju s drugim narodima Srednje Zemlje, oni su dugo živeli u miru. Druge rase, kad bi ih videle, smatrale su ih malo vrednim, a zauzvrat Hobiti nisu imali slavoljubivih težnji prema velikom bogatstvu ili moći drugih. Njihova ograničenja su se pokazala kao snaga jer, dok su veće i moćnije rase padale oko njih, Hobiti su nastavljali da žive u Okrugu spokojno gajeći svoje useve. Širom zemalja Okruga prostirali su se njihovi mali gradovi i naselja: Hobiton, Gozbograd, Majklov Kop, Zobambar, Žaboselo i još desetak drugih i na svoj način Hobiti su živeli u blagostanju.
0 čuvenim Hobitima malo se može reći pre tridesetog veka Sunca, jer je pre tog vremena cela ova rasa bila skoro potpuno nepoznata Svetu. Naravno da su sami Hobiti imali svoj sopstveni osećaj o tome šta je slavno.
U predanju Okruga, prvi Hobiti koji se pominju su braća Falohide, Marko i Blanko, koji su poveli Hobite iz Brija preko Mosta od Kamenih lukova u Okrug. Tu zemlju su im ustupili Dunedaini od Arnora, čijem kralju su Hobiti zauzvrat dugovali nominalno vazalstvo. Godine 1979. poslednji kralj Arnora je nestao sa Severa i ustanovljenoje zvanje Taina od Okruga. Prvi Tain bio je Hobit Buka od Močvare, od koga su poticali svi Taini.
Div medu Hobitima bio je Ban-dobras Tuk, koji jč bio četiri stope i pet inči visok, i koji je, na konju, odvažno predvodio svoj narod protiv Orka u Bici od Zelenpolja. Toljagom, tvrdi se, ubio je njihovog poglavicu Golfimbula. Zbog svoje krupnoće i podviga prozvanje Tuk. Drugi Hobit, značajan po svojim delima u okviru malenih zemalja Okruga, bio je Izengrim Tuk, koji je nazvan Izengrim II, dvadeset drugi Tain od Okruga, graditelj Velikih Smiala Majklovog Kopa i deda Bandobrasa Tuka.
Ipak, tipično za Hobite, možda najpoštovaniji od junaka pre Rata za Prsten bio je skromni farmer po imenu Tobold Trubac od Dugodna, koji je u dvadeset sedmom veku prvi put zasadio biljku Galenas, takode zvanu Trava-za-lulu. Zbog ovog podviga on je veličan, a oduševljeni Hobiti pušaci nazvali su jednu lozu izuzetnog kvaliteta "Stari Tobi", u znak sećanja na njega.
U trinaestom veku Trećeg Doba, međutim, slava u pravom smislu reči pripala je narodu Hobita. Jer, igrom slučaja, u ruke Hobita je pala jedna velika i zla sila koja se uplela u sudbinu svih Hobita.

Prvi Hobit koji se proslavio u Svetu bio je Bilbo Bagins (Torbic) od Hobitona, koga su Čarobnjak Gandalf i patuljacki Kralj Torin Hrastoštit podstakli da odigra glavnu ulogu u Potrazi za Ereborom. To je pustolovina koja je ispripovedana u prvom delu "Crvene Knjige Zapadne Međe". To su memoari koje je sam Bilbo nazvao "Tamo i ponovo natrag", u kojima se ubijaju Divovi, Orci, Vukovi, Pauci i Zmajevi. U toj Pustolovini Bilbo Bagins je učinio mnoge podvige koje pripadnici jačih i mudrijih rasa u Srednjoj zemlji nisu mogli da izvrše, i otkrivene su neočekivana snaga i hrabrost u hobitskom karakteru.
Deo te pustolovine priča kako je Bilbo Bagins nabavio čarobni prsten i, mada je to tada izgledalo od male važnosti, tim postupkom je doveo u opasnost sve koji su nastanjivali Srednju Zemlju. Jer je Bilbo Bagins, imućan gospodin od položaja, Hobit od Okruga, ne znajući postao vlasnik Jedinog Prstena.
S vremenom, identitet Jedinog Prstena je otkriven i on je prešao u ruke Bilboovog naslednika, Froda Baginsa. Bilbo je zatim otišao u vilenjačko utocište Rivendel, gde se prepustio svojim težnjama da se bavi književnošcu. Jer pored svojih memoara "Tamo i ponovo natrag", on je sastavio i dobar broj originalnih pesama i značajno naučno delo, trotomne "Prevode s vilenjačkog".

Frodo Bagins je postao Nosilac prstena u vreme kad se Sauron, Gospodar Prstenova, spremao da zarati s celim Svetom. Godine 3018. Čarobnjak Gandalf je došao kod Froda i uputio ga na put u Rivendel u Potragu za Prstenom. Kad bi ova misija bila uspešna, Jedini Prsten bio bi uništen i Svet spasen od Sauronove vlasti. Tako je u Rivendelu obrazovana Družina Prstena u kojoj su osmorica drugih izabrani kao saputnici Froda Baginsa, Nosioca Prstena, u njegovoj Potrazi. Trojica od te družine su takođe bili Hobiti kojima je suđeno da postanu slavni skoro isto toliko koliko i sam Nosilac Prstena. Semvajz (Semudri) Gemdži, Frodov poslužitelj, bio je jedan od njih. Jednostavna, odana duša, Semvajz je više no jednom spasao i svog gospodara i samu Potragu, i neko vreme bio i sam Nosilac Prstena. Peregrin Tuk, naslednik Taina od Okruga, i Merjadok Brendibak, naslednik Gospodara Baklenda, bili su druga dvojica Hobita Družine. Tokom Potrage, i Pipin i Veseli (kako su ih najčešce zvali) su proglašeni za Vitezove Gondora. Veseli je takođe imenovan za dvorjanina Kralja Teodona od Rohana i, na zaprepašćenje svih, sa vitez-devom Eovinom ubio je Vešca-kralja od Morgula kod Pelenorskih Polja. Pipin, kao Gardista Gondora, borio se sa Zapovednicima Zapada i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom ubio je jednog moćnog Trola.
Veseli i Pipin su bili najviši od svih Hobita u istoriji te rase, jer su na svom putovanju pili entnapitke, hranu divovskih Enta. Tako su nadvisili svoje sunarodnike, i po muževnom računanju bili su četiri i po stope visoki. Uz to, Veseli je bio hobitski učenjak od ugleda i sastavio je "Nauku o bilju Okruga", "Računanje godina" i spis "Stare reči i imena u Okrugu".Frodo Bagins, junak Potrage Prstena, bio je takođe glavni istoričar rata, jer je napisao veći deo "Crvene Knjige Zapadne Međe". On je tu istoriju nazvao "Pad Gospodara Prstenova i povratak Kralja". Ali, iako je ovaj skromni i srčani Hobit poglašen za najplemenitijeg i najuzvišenijeg od svoje rase, naposletku je jedan drugi Hobit, a ne on, uništio Jedini Prsten, i to neočekivano i nehotice.

Bio je to Smeagol Golum, jedini Hobit koji se ikad zaista priklonio zlu. Od cele njegove rase, priča o Smeagolu Golumu je najčudnija. Jer, kao što se pripoveda u hronikama o Jedinom Prstenu, on je nekada bio sturski Hobit koji je u dvadeset petom veku Trećeg Doba živeo pokraj Gladenskih Poija. Tu su Smeagol i njegov rođak Deagol po prvi put pronašli Jedini Prsten, ali je Smeagol ubio Deagola i uzeo Prsten za sebe. Moć Prstena produžila mu je život, ali ga je ona tako izopacila da se nije mogao prepoznati. Njegovo obličje je poslalo sablasno, živeo je od mračnih dela ubistava, od nečistog mesa, i mračcan uticaj Prstena naveo ga je da se kloni svetla. Živeo je pokraj mračnih lokvi i u dubokim pećinama. Koža mu je postala gola i bez dlaka, crna, hladna i vlažna, a telo mršavo i ispijeno. Glava mu je bila nalik na lobanju, a oči su poslale velike kao u ribe koja najbolje napreduje duboko pod morem, bile su buljave, a ipak blede i vid mu je bio slab. Zubi su mu izrasli i bili dugački kao orčki otrovni očnjaci, a hobitska stopala su se zaravnila i dobila plovne kožice. Ruke su mu postale dugačke, a šake krupnije, i njihov stisak se odlikovao opakom gramzivom snagom.
"Crvena Knjiga Zapadne međe" beleži da je Golum (jer tako su ga nazvali u ovom obličju, zbog ružnog grlenog zvuka kojim se oglašavao) prebivao skoro pet vekova skriven u pećinama ispod Maglenih Planina sve do godine 2941. Onda je, vođen bez sumnje sudbinom koja je premašivala njegovo razumevanje, Hobit Bilbo Bagins došao u Golumovu pećinu i uzeo Jedini Prsten. Od Bilba, prešao je Frodu Baginsu i u svih osamdeset godina, koliko jc Prsten bio van njegovih šaka koje su tražile pipajući, Golum nikada nije prestao da traga za njim. Najzad je nabasao na samog Nosioca Prstena. Neko vreme je izgledalo da je Frodo Bagins skoro u stanju da ukroti Goluma, ali Golumova duša se potpuno predala zlu, i on je i dalje živeo od izdaje. Tako se desilo da je u času odluke, kad je Moć Prstena nadvladala dobrog Froda Baginsa na Planini Usuda, Golum navalio na njega i borio se s njim na rubu Usuda. Svojom opakom snagom Golum je zadobio Prsten, ali se strmoglavio naglavacke sa svojim dragocenim plenom u plamenu utrobu Zemlje i Jedini Prsten je uništen. Svet je tako spašen od užasa večne tame i, mada sad malo-brojni, tokom mnogo stoleća Četvrtog Doba Hobiti su živeli u poštovanju i miru zbog podviga njihovih Ijudi u tom silnom sukobu.