Patuljci su bili rudari koji su kopali duboko u rudnicima, zidari, kovači i najčudesniji klesari kamena. Oni su bili dobro prilagođeni zanatima Auleovim, koji je oblikovao planine, jer su načinjeni kao snažni, dugobradi i čvrsti, ali ne i visoki, jer visina im je iznosila od četiri do pet stopa. Pošto je njihov posao bio dugotrajan, svakome je dodeljen život od oko dva i po veka, jer su bili smrtni, a mogli su i da poginu u boju. Aule je načinio Patuljke umešnim u njegovim zanatima i podario im sopstvenijezik zvani Kuzdul. Na tom jeziku Aule se zvao Mahal a Patuljci Kazad, ali to je bio tajni jezik koji, izuzev nekoliko reči, nije poznavao niko sem Patuljaka koji su ga Ijubomorno čuvali. Patuljci su uvek upućivali hvale Auleu i priznavali da im je on podarid lik. Ipak, njima je istinski život podarila moć Iluvatara.

Kad je Aule napravio Patuljke, priča se, on ih je u tajnosti sakrio od drugih Valara i mislio da su i on i oni dobro skriveni od Iluvatara. Ali Iluvatar je znao šta je Aule učinio, i procenio je da je Auleovo delo učinjeno bez zle namere, i tako je On posvetio Patuljke i očistio ih od greha. Ali On nije hteo da dopusti da se ova rasa rodi pre njegove izabrane dece, Vilenjaka, koji su imali da budu Prvorođeni. Zato, iako su Patuljci bili u potpunosti oblikovani, Aule ih je uzeo i položio ih duboko ispod kamena, i u tom mraku Sedam Otaca Patuljakaje spavalo tokom mnogih doba pre no što su Zvezde upaljene i pre no što se Vreme Buđenja primaklo.

Tako se desilo da su se Vilenjaci probudili u Kuivienenu na istoku u Prvom Dobu Zvezda. U godinama koje su usledile Sedam Otaca PatuIjaka se pomerilo, a njihova kamena odaja se otvorila širom, i oni su ustali i bili ispunjeni strahopoštovanjem.

Priča se daje svaki od ovih Sedam Otaca Patuljaka napravio veliku palatu pod planinama Srednje Zemlje, ali vilinske istorije iz tih ranih godina pominju samo tri. To su bila patuIjačka kraljevstva zvana Belegost i Nogrod u Plavim Planinama, i Kazad-dum u Maglenim Planinama. Priča o Kazad-dumu je najduža, jer je to bila Kuća Prvog Oca zvanog Durin 1 i Durin Besmrtni.

Za Vilenjake Belerijanda u Dobu Zvezda Patuljci Belegosta i Nogroda su predstavljali pravi blagoslov. Jer, oni su došli u kraljevstvo Sivih Vilenjaka s oružjem i oruđem od čelika i pokazali velike veštine u obradi kamena. I mada Sivi Vilenjaci ranije nisu znali za ovaj narod, smatrajući ga neprivlačnim, a Patuljke zvali Naugrimi, "zdepasti Ijudi", ubrzo su shvatili da su Patuljci umešni u zanatima Aulea, i zato su ih takođe zvali Gondirimi, "majstori kamena". Vilenjaci i Patuljci su mnogo trgovali i kroz tu razmenu oba naroda su napredovala.

I mada su bili nezgrapan narod i nisu imali Ijupki lik, Patuljci su na svet donosili mnogo lepote. Njihove kuće su imale velike dvorane prepune svetlih barjaka, oklopa, oružja optočenog draguljima i finih tapiserija. Svetlost zvezda je odozgo obasjavala velike bunare svetla i igrala se po jezerima, nalik na ogledala i iskričavim srebrnim fontanama. U kupolama koje su odzvanjale, pod svetlošću kristalnih svetiljki, mogli su se videti sjajni dragi kamenovi i žile dragocenih ruda. U zidovima od crnog jantara uglačanim kao staklo mogla su se videti mramorna obličja kao iz snova, a zavojite stepenice ili vijugava aleja su možda vodili do visokog, lepog tornja ili palate s predvorjem od raznobojnog kamenja.

Podzemni prolazi su vodili do dvorišta i slikovitih pećina sa stubovima od alabastera, izdubljenih Vremenom i nežnim podsticanjem patuljačkih dleta.

U Dobima Zvezdane Svetlosti Patuljci Plavih Planina izradili su najfiniji čelik koga je Svet ikada video. U Belegostu (koji je takođe zvan Gabilgatol i Mikleburg) napravljen je čuveni patuljački oklop od povezanih prstenova, dok je u Nogrodu (koji se zvao Tumunzahar i Šupljokop) stanovao Telhar, najveći kovač Patuljaka svih vremena. U to vreme ti Patuljci su kovali oružja Sindara i sagradili za Sive Vilenjake Kralja Tingola njihovu citadelu Menegrot, Hiljadu Pećina, kojaje uživala glas najlepše građevine na Srednjoj Zemlji.

Rat Dragulja došao je u Prvom Dobu Sunca i u njemu se vcćina Patuljaka borila s Vilenjacima protiv slugu Morgota. Od svih Patuljaka tog Doba najveću slavu je zadobio Kralj Azagal, gospodar Belegosta. U Bici nebrojenih Suza samo su Patuljci mogli da izdrže buktanje Zmajevih vatri, jer su oni bili rasa kovača naviknutih na veliku vrućinu, a na svojim kacigama su nosiii maske od čelika koje su im štitile lica od plamenova. Tako su Patuljci Belegosta mogli da zaustave napredovanje Zmajeve horde i, mada je poginuo, Kralj Azagal je saterao mač u trbuh Glaurunga, Oca Zmajeva, i tako su Glaurung i njegov nakot pobegli s bojnog polja.

Ali, nisu sva dela Patuljaka u tom Dobu bila tako vredna. Jer, ispričano je, Patuljci Nogroda su žudeli za Silmarilom, i zbog njega su ubili Kralja Tingola i opljačkali Menegrot. Zauzvrat su Patuljke presreli Laikvendi kod Gaza Gelion i Silmaril im je oduzet, a one koji su pobegli iz zasede su napali Enti i potpuni ih satrli.

Od kraja Prvog Doba Sunca istorije Vilenjaka i Ljudi koje govore o Patuljcima pričaju prvenstveno o onima iz Durinove loze koji su živeli u Kazad-dumu. Kad je s Ratom Besnih došlo do uništenja Belerijanda, palate Nogroda i Belegosta su srušene i nestale. Patuljci iz ovih Kraljevstava su došli u Maglene Planine u Drugom Dobu i napravili Kazad-dum, onu najveću građevinu Patuljaka u Srednjoj Zemlji, još veću od prethodnih. Prostranim holovima vrveli su Patuljci i ovaj narod je doživljavao procvat i blagostanje. Njegove zanatlije su ostvarile dela bez premca, a rudari kopali duboko i dugo u srcima planina. U Drugom Dobu mnogi od noldorskih Vilenjaka Lindona ušli su u Eregion kraj Zapadnih Vrata Kazad-duma, stvorili kraljevstvo i tako su mogli da trguju sa Patuljcima i snabdevaju se dragocenim metalom, mitrilom, koga je tu bilo u izobilju. Ti Vilenjaci su bili Gvait-in-Mirdain, koji su u potonjim vremenima prozvani Vilin-kovači. Umešnošću ovih Vilenjaka i Sauronovom prevarom, na tom su mestu iskovani Prstenovi Moći. I mada je Patuljcima dato sedam ovih Prstenova, oni nisu bili uvučeni u strašne ratove koji su usledili do kraja Drugog Doba. U Kazad-dumu su Patuljci zatvorili kapije svojih kuća za nevolje Sveta. Niko nije mogao silom da uđe u njihovo carstvo, a zauvek potom ono je. smatrano mračnim i zatvorenim kraljevstvom, i tako je Kazad-dum dobio drugo ime, Morija.

Tako su Patuljci Durinove loze preživeli i ušli u Treće Doba Sunca, mada su dotad već proživeli svoje najveće dane i patuljački narod je počeo da slabi. Ipak, Morija je opstajala tokom pet Doba Zvezda i do dvadesetog veka Trećeg Doba je i dalje bila bogata i ponosna. Ali godine 1980, kad je Durin VI bio kralj, kopajući, Patuljci su prokopavali suviše duboko pod planinama i oslobodili su velikog demona. Bio je to jedan od Morgotovih Balroga, i on je u besu došao i ubio Kralja Durina i njegovog sina Naina i oterao Patuljke zauvek iz Morije.

Durinovi Ijudi su postali beskućni, skitački narod, ali godine 1999. Nainov sin, Train, osnovao je kraljevstvo pod Planinom u Ereboru. Izvesno vreme Train i neki od Ijudi iz Morije su napredovali, jer je Erebor, Samotna Planina, bila bogata rudama i kamenjem. Ali Trainov sin Torin je napustio to mesto i godine 2210. otišao u Sive Planine gde je, po priči, već živeo najveći broj rasutih Patuljaka iz Morije. Tu je Torin prihvaćen kao kralj i s njegovim Prstenom Moći njegov narod se ponovo obogatio. Posle Torina vladao je njegov sin, Groin, potom Oin i Nain II, i Sive Planine su postale čuvene po patuljačkom zlatu. I zato, tokom vladavine sina Naina II, Daina, iz Severne Pustopoljine došlo je mnogo Hladnih Zmajeva iz pustinja. Lakomi prema bogatstvu Patuljaka, ti Zmajevi su došli spremni za rat, pobili su Patuljke i oterali ih sa Sivih Planina.

Godine 2590, naslednik Daina I, Tror je doveo deo preživelih iz carstva Sive Planine natrag u kraljevstvo pod planinom u Ereboru, dok je iste te godine njegov brat, Gror, odveo one druge, koji su preostali, u Gvozdena Brda. I ponovo su neko vreme svi ti Ijudi napredovali, jer se tu uveliko odvijala trgovina između Patuljaka, Ljudi od Dola i Ezgarota, i Vilenjaka Mrke šume. Ali, za Durnov Narod mir je bio kratkog veka, jer je 2770, za vreme duge vladavine Trora, najveći Zmaj Trećeg Doba, krilati Vatreni zmaj Smaug Zlatni stigao u Erebor. Niko nije mogao da stane pred ovog velikog Zmaja. On je ubijao, opustošio je Dol i oterao Patuljke s Planine. Tu se Smaug, gospodar Samotne Planine, zadržao dva stoleća.

Ponovo su Patuljci poterani iz svojih domova. Neki su se povukli u naseobinu Gvozdenih Brda tražeći zaklon, a drugi preživeli pratiii su Kralja Trora i njegovog sina, Traina II, i unuka, Torina II, u skitačkim družinama.

U ovom periodu Trora su ubili Orci Morije i njegovo telo je iskasapIjeno, a njegova odrubljna glava isporučena njegovom narodu. Patuljci, koji su već bolno propatili i stradali od raznih zlih ruku, osetili su da više ne mogu da otrpe ovu poslednju uvredu. Sve Kuće Patuljaka su se okupile i odlučili su da povedu veliki rat.

Bio je to strašan i krvavi Rat Patuljaka i Orka. Besneo je sedam dugih godina, i kroz sve Zapadne Zemlje vojska Patuljaka je pretraživala svaku orčku šupljinu i ubijala svaku orčku bandu, sve dok najzad nije stigla do Morijine Istočne 'Kapije godine 2799. Ovde se bila. Bitka kod Azanulbizara, kojaje čuvena čak i u istorijarna Vilenjaka. U toj bici Orke Severa su Patuljci gotovo istrebili. Ali Patuljci su se malo radovali svojoj pobedi, jer je polovina njihovih ratnika poginula u tom ratu. Takav gubitak nikad nije mogao da bude nadoknađen u ovom narodu koji je već izumirao. Čak i u ratnom plenu i teritorijama oni su malo dobili ovim ratom jer, mada su Orci bili pobijeni, Balrozi su i dalje držali Moriju i Zmajevi su zaposeli kraljevstvo pod Planinom Erebor i Patuljačko Kraljevstvo Sivih Planina.

Patuljci su se vratili u svoja kraIjevstva puni tuge. Unuk Grora, Dain Gvozdenstopa, vratio se da vlada u Gvozdenim Brdima, dok je Train II sa svojim sinom, Torinom II (sada zvanim Hrastoštit), otišao na zapad, u Plave Planine i tamo stvorio jedno skromno kraljevstvo. Ali Train II nije vladao dugo, jer ga je na jednom putovanju zarobio Sauron i zatvorio u tamnicu u Dol Gulduru. Poslednji Prsten Patuljaka mu je oduzet i mučen je do smrti.

Ipak, Torin Hrastoštit je ostao u Plavim Planinama, jer nije znao za sudbinu svog oca. Mnogi Patuljci lutalice su došli u Plave Planine i njegovi dvori su rasli, ali on je bio nesrećan i želeo je da se vrati u Erebor, u kraljevstvo pod Planinom koje je nekad pripadalo negovom dedi. S takvim mislima još uvek na pameti, Torin Hrastoštot se obratio Čarobnjaku Gandalfu godine 2941. i oni su se odmah latili da sastave plan za veliku pustolovinu koju je ispričao Hobit Bilbo Bagins u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe". Ovaj Hobit i dvanaest Patuljaka su pratili Torina u njegovom poslanju da povrati svoje kraljevstvo. Ta dvanaestorica su bili:Fili, Kili, Dori, Ori, Nori, Oin, Gloin, Balin, Dvalin, Bifur, Bofur i Bombur. Kako se pripoveda u Hobitovoj priči, Torin je ostvario svoj zadatak. Jer, na kraju, Zmaj Smaug Zlatni je ubijen i Torin je preuzeo kraljevstvo koje mu je po pravu pripadalo, mada je njegova vladavina nad njim bila kratka. Usledile su Bitka Pet Vojski u kojoj su se Orci, Vukovi i Slepi miševi borili protiv Patuljaka, Vilenjaka, Ljudi i Orlova. I mada su orčke legije uništene, i Torin, hrabri ratnik, takođe je završio svoj život.

To, međutim, nije bio kraj Durinove Loze Jer je Dain Gvozdenstopa stigao u Bitku Pet Vojski s pet stotina ratnika iz Gvozdenih Brda i bio je po pravu Torinov naslednik, budući, kao i Torin, čukununuk Daina I. Tako je Dain Gvozdenstopa postao Dain II i vladao je mudro do poslednjih dana Rata za Prsten, kad je pao s Kraljem Brandom od Dola pred kapijama kraljevstva pod Planinom. Ali ovo patuljačko Kraljevstvoje odolelo napadu Sauronovih ropskih podanika, i Dainov naslednik, Torin III, koji se. takođe zvao Torin Kamenšlem, vladao je dugo i uspešno i u Četvrtom Dobu Sunca.

Kraljevstvo Patuljaka pod Planinom nije bio ni poslednji ni jedini dom Durinovog Naroda u Četvrtom Dobu. Još jedan plemeniti Patuljak, potomak Borina, brata Daina I, osnovao je kraljevstvo Patuljaka na početku Četvrtog Doba, posle Rata za Prsten. Taj Patuljak bio je Gimli, sin Gloina, on je stekao veliku slavu u ratu i bio jedan od Družine Prstena, izabran za Potragu za Prstenom. On je dobro odigrao svoju ulogu u svim zadacima i pesma njegove sekire predstavljala je strah i trepet za njegove neprijatelje u Bici od Rogburga, Pelenorskih Polja i pred Crnom Kapijom. Na kraju Rata Gimli je poveo mnoge od Patuljaka iz kraljevstva pod Planinom u čudesne pećine Helmovog Ponora, i od strane svih je proglašen za gospodara Aglaronda, "svetlucavih pećina".

Više od jednog veka Gimli Vilin-prijatelj je vladao Aglarondom, ali posle smrti Kralja Elesara on je prepustio drugima da upravljaju i otišao je u kraljevstvo svog velikog prijateIja Legolasa, Vilin-gospodara Itilijena. Tu se, tvrdi se, Gimli ukrcao na jedan vilinski brod i sa svojim saputnikom preplovio preko Velikog Mora na Zapad, u Neumiruće Zemlje.

Ovo je poslednje što istorije Srednje Zemlje kazuju o Patuljcima. Ne zna se da li su njihova kraljevstva opstala u Četvrtom Dobu i Vladavini Ljudi. Poznato je da su oni i dalje slabili, ali da li još uvek žive u skrivenim pećinama sveta ili su sad otišli u Dvore Aulea u Neumirućim Zemljama, nemoguće je saznati.

Veliki Pauk Ungolijant bilaje najozloglašeniji stvor, jer je došla s Melkorom u Valinor i uništila drveće Valara. A kad je proždrala Svetlost Drveća, Ungolijant je pokušala čak i Melkora da proguta kao plen. Da Vatreni demoni zvani Balrozi nisu došli i žestoko je išibali svojim plamenim bičevima, ona bi možda progutala i samog Gospodara Tmine.

Ali Balrozi su došli i oterali su Ungolijant sa Severa. I tako je ovo mračno srce ušlo u Belerijand i došlo u mesto koje se zvalo Nan Dun-gotreb, "dolina strašne smrti", gde su živela druga čudovišta njene rase. Mada ne tako ogromni ni tako moćni kao Ungolijant, ti Pauci su ipak bili neizmerno snažni, jer njih je odavno bio okotio Melkor među zlim čudovištima što su se rodila pre no što je stvorena Svetlost Drveća. Ungolijant se sad parila s njima, i bilo je malo Vilenjaka i Ljudi koji su se ikad usudili da uđu u tu dolinu.

Ali, možda je Ungolijant bila suviše veliko zlo da bi se zadržala u Svetu. Konačno je otišla iz Belerijanda u južne zemlje, goneći sve što je mogla da proguta, jer je njena lakomost bila jeziva, i kažu da je u grabežljivoj gladi naposletku proždrala samu sebe u pustinjama Juga. U Nan Dungotrebu su njene mnoge kćeri živele tokom svih godina Prvog Doba Sunca, ali, kad se ta zemlja raspukla u Ratu Besnih, kažu daje malo njih uspelo da se spase od nabujalih voda.

Ipak, među tom nekolicinom, jedna velika kći zvana Šeloba i neki od manjih Pauka prešli su Plave Planine i našli zaklon u Senovitim Planinama koje su bile bedem kraljevstva Mordor. U planinskim prevojima ovog zlog mesta Pauci su ponovo ojačali, i u Trećem Dobu Sunca došli su u Zelenšumu Veliku. Nju su pretvorili u zli predeo praveći zasede svojim mrežama i tako je Zelenšuma postala mračna i prekrštena je u Mrkušumu. I mada su Pauci Mrke šume bili mali u poređenju sa svojim velikim precima, bili su mnogobrojni i umešni u svojoj opakoj veštini hvatanja u klopku. Govorili su i Crnim Govorom i zajedničkim jezikom Ljudi, ali na orčki način, s puno zlih i nejasno izgovorenih besnih reči, gutajući slogove.

Posle Prvog Doba Sunca samo Šeloba Velika se približila veličanstvenosti Ungolijantinoj, ona je naseIjavala mesto zvano Kirit Ungol, "Paukov Prolaz", u Senovitim Planinama. Dva dobaje živela u tom prolazu, i mada su mnogi dunedainski i vilenjački ratnici ulazili u njeno kraIjevstvo, niko nije mogao da joj se suprotstavi; ona ih je sve proždirala. Kao i njena velika majka, ona je ispljuvavala crnu paučinu i iz svog trbuha bljuvala tminu. Bila je naoružana otrovom iz svog velikog kljuna i rogova, i imala je po jednu dugačku gvozdenu kandžu na svakoj od svojih mnogobrojnih čvornovatih člankovitih nogu. Njena naduvena debelokoža telesina bila je crna. Na toj zveri nije bilo ranjivih mesta, izuzev velikih, okruglih grozdastih očiju. Njeno ogromno obličje bilo je crno i umrljano, sa šiljcima od čelika nalik na malje i donjim stomakom posvetlelim od pruga zelene sluzi i sjajnim od njenih otrova koji su izazivali trovanje krvi. Ali iako je Šeloba bila tako ogromna i snažna, njen dug život se okončao pre no što se svršilo Treće Doba. Poginula je neočekivano od ruke Hobita Semvajsa Gemdžija, najneznatnijeg od svih njenih izazivača. Jer ovaj Hobit je iskopao jedno od Šelobinih velikih očiju, i Šeloba se u okretu sama natakla na njegov vilenjački mač. Pre kraja Trećeg Doba većina Velikih Pauka je takođe iščezla iz Sveta jer, pošto je Šeloba smrtno ranjena, Mordor i Dol Guldur su uništeni i Pauci Senovitih Planina, pa čak i Pauci koji su harali mračnom Mrkom šumom su nestali.

U letopisima Hobita pominju su oni Poniji koji su pomogli devetorici koji su išli u Potragu Prstena. Tom Bombadil je naveo ove: Oštrouhi, Vitlorep, Mudronosi, Beločarapan i Smeteni. Bombadilov Poni se zvao Debeli Glupan. Verna životinja s kojom se sprijateljio Semudri Gemdži bila je prosto Bil.

Statue Pukel-Ljudi su bili kipovi čovekolikih trbušastih bića u čučećem položaju, čija su lica imala skoro komične grimase. Poredili su ih s Divljim Ljudima, zvanim Vozi od Druadana. Zaista, verovatno je da su Pukel-Ljudi bili preci te pigmejske rase, Voza, ali o njihovom odnosu s graditeljima Dunharoua ne govori nijedna priča.

Graditelji prostranih utvrđenja su bili poznati samo kao Ljudi od Belih Planina. Za njih se verovalo da su preci Dunlendinga i u ranim godinama Drugog Doba Sunca oni su neko vreme napredovali i doživIjavali procvat u Belim Planinama.