Začarana Ostrva

Pošto su Melkor Valar i Ungolijant Veliki Pauk ugasili svetlost Sveta uništivši Drveće Valara, Manve i drugi Valari su sagradili mnoga utvrđenja i odbrambene linije u Neumirućim Zemljama, plašeći se da se ne vrate ova zla stvorenja i njihove legije. Među najdelotvornijim od njih bio je lanac ostrva duž istočne obale Neumirućih Zemalja. To su bila Začarana Ostrva, a vode oko njih su se nazivale Senovita Mora. Ostrva su bila začarana snagom moćne čarolije: njen lavirint vodenih puteva osujećivao je sve načine da moreplovci odrede položaj broda, a ako bi se sami mornari iskrcali na ostrva, odmah bi padali u dubok i večni san.

U dobu Buđenja Vilenjaka jedan veliki Glasnik je došao sa zapada. Bio je to Valar Orome, koji je pozvao Vilenjake u zemlju Večitog Svetla. Neki su odlučili da krenu na Putovanje na zapad i zvali su se Zapadni Vilenjaci ili Eldari. Oni koji su izabrali da ostanu nazivali su se Istočni Vilenjaci ili Avari, "nevoljni". Istočni Vilenjaci su odumirali i postajali neznatniji duhovi, dok su Zapadni Vilenjaci postali moćni i proslavili se u legendama i pesmama.

U Srednjoj Zemlji je ušla u upotrebu jedna biljka za koju su Hobiti otkrili da pruža veliko zadovoljstvo ako polako gori i ako se njen dim udiše. To je bila biljka nikotiana, koja se u ves-tronskom jeziku zvala Zapadnog-čoveka-trava, ali je najčešće jednostavno nazivana Trava-za-lulu. Njena upotreba se proširila iz hobitskih predela Okruga širom Srednje ZemIje i s uživanjem su je koristili, sebi u korist ili na štetu, Ljudi i Patuljci.

U Osirijandu, u izgubljenom kraljevstvu Belerijand, živeli su Zeleni Vilenjaci u poslednjem Dobu Zvezdane Svetlosti i Prvom Dobu Sunca. Ti Vilenjaci su nosili ruho zeleno kao šuma da bi bili nevidljivi za svoje neprijatelje u šumovitom predelu. Na jeziku Visokorodnih Vilenjaka nazivali su se Laikvendi. Oni nisu bili neki veliki niti silan narod ali su, zahvaljujući svom poznavanju te zemlje preživeli, dok su moćniji Vilenjaci stradali od Melkora i njegovih slugu.

Najveća šuma Rovaniona i dolova Velike Reke Anduin bila je poznata kao Zelenšuma Velika. Šumsko KraIjevstvo Vilin Kralja Tranduila se moglo naći na severoistoku ove šume, ali godine 1050. Trećeg Doba jedna druga silaje ušla u najjužniji deo Zelenšume i sagradila citadelu zvanu Dol Guldur. Bio je to Sauron Gospodar Prstenova s Nazgulima koji je došao u tajnosti i brzo zatrovao ovu nekad divnu šumu po kojoj su počeli da haraju zla magija, Orci, Varge i ogromni pauci. Sauronov uticaj bio je tako veliki da je dve hiljade godina Zelenšuma, zvana Mrka šuma, zbog senke zla koja je tako zamračila ovo mesto. Srećom, pred kraj Rata za Prsten zlo Dol Guldura je zbrisala jedna vojska Vilenjaka iz Šumskog Kraljevstva, na severu i druga vojska iz Lotlorijena, na jugu. Odonda je ovo mesto promenilo ime u Erin Les-galen, "Šumu Zelenog Lišća".

Na sredokraći venca Maglenih Planina stajao je vrh Zirak-zigil, jedna od tri velike planine pod kojima je ukopano Patuljačko kraljevstvo Kazad-dum. Ljudi su ga zvali i Srebrozub, a Vilenjaci Kelebdil. U samom vrhu Zirak-zigil na vrhu Beskrajnog Stepeništa - nalazila se odaja zvana Durinova Kula.Upravo ovde je na kraju Trećeg Doba, za vreme Potrage Prstena, Čarobnjak Gandalf Sivi vodio boj s Balrogom od Morije. U toj Bici Vrh, Beskrajno Stepenište i Durinova Kula su uništeni, a Gandalf je nadvladao Balroga i s te velike visine ga bacio dole u provaliju.

Kći reke iz Stare Šume, Zlatozrna je bila kći Žene reke od Vrbovitla i supruga Toma Bombadila. Bila je zlatokosa i lepi duh prirode koji je možda bio Maja. Kakvo god da joj je bilo poreklo, ona se, kao i Tom Bombadil, posvetila staranju o prirodnom svetu šuma i reka. Za vreme Potrage za Prstenom Hobite su spasli i pružili im zaklon Bombadil i Zlatozrna. U svom sjaju poređena s nekom Vilin-kraljicom, Zlatozrna je nosila cveće u kosi i pojasu. Nosila je halje od srebra i zlata, i cipele koje su svetlucale kao riblja krljušt. Govorilo se da njena pesma zvuči kao ptičiji poj.

"Kventa Silmarilion" priča kako se, u Prvom Dobu Sunca, Morgot Mračni Neprijatelj skrivao u Jamama Ang-banda i izrađivao svoja remek-dela zla od plamena i vradžbina. Mračni dragulji Morgotovog genija bili su Veliki Crvi, zvani Zmajevi. Načinio je tri vrste: velike zmije koje su gmizale, one koji su hodali nogama, i one koji su leteli krilima poput Slepog miša. U svakoj vrsti postojala su dva tipa: Hladni zmajevi, koji su se borili otrovnim zubima i kandžama, i čudesni Uruloki, .Plameni zmajevi, koji su uništavali plamenim dahom. Svi Zmajevi su bili otelovljenja glavnih zala Ljudi, Vilenjaka i Patuljaka, i zato su bili tako silni u uništavanju tih rasa.

Zmajevi su bili sami po sebi ogromne oružarnice koje su delovale u skladu s Morgotovim ciljevima. Reptili su bili ogromne veličine i moći, zaštićeni krljuštima od neprobojnog gvožđa. Zubi i nokti su im bili kao koplja i bodeži, a njihovi repovi su mogli da skrše zid od štitova bilo koje vojske. Krilati Zmajevi su brisali zemlju pod sobom uraganskim vetrovima, a Vatreni zmajevi su bljuvali grirnizne i zelene plamenove koji su lizali Zemlju i uništavali sve što bi im se našlo na putu.

Pored snage oružja, Zmajevi su raspolagali istančanijim moćima. Njihov vid bio je oštriji od sokolovog, i ništa što bi ugledali ne bi moglo da im umakne. Imali su sluh koji bi uhvatio zvuk i najslabijeg daha najtišeg neprijatelja, i njuh koji im je omogućavao da prepoznaju svakog stvora, čak i po najblažem mirisu njegovog tela.

Čuvena je njihova inteligencija, kao i Ijubav prema postavljanju i rešavanju zagonetki. Zmajevi su bili drevne zmije, i stoga su bili bića velike promućurnosti i znanja, ali ne i mudrosti jer je njihova inteligencija imala slabe strane: sujetu, proždrIjivost, pohlepu, varanje i jarost.

Budući da su bili sazdani uglavnom od elemenata vatre i volšebništva, Zmajevi su se klonili vode i više voleli mrak od dnevne svetlosti. Zmajeva krv bila je crna i predstavIjala su smrtonosni otrov, a isparenja njihovog crvozadaha bila su od gorućeg sumpora i sluzi. Tela su im uvek sijala okrutnim plamenom dragulja. Njihov smeh bio je dublji od izvorskih vrela i potresao je i same planine. Oči Zmajeva su zračile rubin crvenom svetlošću ili su, kad bi bili besni, bljeskale crvenim munjama. Njihovi okrutni reptilski glasovi bili su promukli šapat i, udruženi sa žestinom zmijskog pogleda, prizivali Zmajevu čaroliju koja je opčinjavala neoprezne neprijatelje i nagonila ih da požele da se predaju zastrašujućoj volji ove zveri.

Prvi od Vatrenih zmajeva, Urulokija, koje je stvorio Morgot u Angbandu, bio je Glaurung, Otac Zmajeva. Posle samo jednog stoleća koćenja i rasta u pećinama, Glaurung je u žestokom besu provalio iz angbandskih kapija i pojavio se u preneraženom Svetu. Mada nije pripadao krilatoj rasi koja će se kasnije pojaviti, Glaurung je bio najveći strah i trepet svog doba i začeo je golemo mnoštvo manjih Vatrenih zmajeva i Hladnih zmajeva. Palio je i pustošio zemlju Vilenjaka u Hitlumu i Dortonionu pre no što ga je na povlačenja naterao Fingon, princ Hitluma. Morgot je, međutim, bio nezadovoljan Glaurungom zbog njegove prenagljenosti jer je isplanirao da Zmaj izraste do pune svoje moći pre no što ga otkrije Svetu koji ništa ne sluti. Za Glaurunga je ovaj napad bio samo mladićka avantura mladalačko oprobavanje snage. I mada je za Vilenjake bio strašan, njegova snaga bila je nedovoljno zrela i njegov oklop od krljušti još uvek osetljiv na na-pade oružjem. Zato je Morgot držao Glaurunga u Angbandu još dva stoleća pre no što je pustio Urulokija na slobodu. Bio je to početak Četvrte Bitke u Ratovima Belerijanda. Ona je postala poznata kao Bitka Iznenadnog Plamena kad je Glaurung, Veliki Crv, u punoj snazi poveo Morgotove snage u bitku protiv Uzvišenih Vilenjaka Belerijanda. Njegova velika snaga i vatra koja je pržila raščistilaje put vojskama neprijatelja i, s Morgo-tovim demonima, Balrozima i crnim legijama bezbrojnih Orka, razbio je Opsadu Angbanda i izazvao očaj i beznađe kod Vilenjaka.

Zmajevi najstrašnija čudovista Srednje Zemlje. Neki su gmizali kao zmije, drugi su hodali na nogama koje su imale kandže, a ostali su leteli gušterastim krilima. Neki su se borili zubima i kandžama - a najveći su bljuvali vatru.

U Petoj Bici, nazvanoj Bitka Nebrojenih Suza, Glaurung je počinio još strašnija razaranja, jer do tada je već (na misteriozan zmajski način) okotio mnoštvo manjih Vatrenih i Hladnih zmajeva koji su ga pratili u ratu. Tako je velika vojska Vilenjaka i Ljudi pala pred ovim naletom, i niko nije mogao da se odupre Zmajevoj vatri, izuzev Patuljaka Belegosta koji su došli da se bore protiv zajedničkog neprijatelja.

Morgotje koristio Glaurunga i da zadrži teritorije koje je osvojio; ali snaga u borbi nije bila jedina moć koju je poznavalo ovo čudovište. Mnoge su pod njegov uticaj podvele opčinjavajuća moć njegovog oka i hipnotičke Zmajeve čini.

Mnogo godina pošto je Glaurung poharao i opustošio kraljevstvo Nargotrond, ispričano je u "Narn i Hin Hurin", ubio ga je smrtnik Turin Turambar. Jer ovaj Hurinov sin se prikrao Vatrenom zmaju i saterao mač Gurtang duboko u donji trbuh čudovišta, ali je, otrovan njegovom crnom krvlju i zatrovan Zmajevim poslednjim rečima, Turin Turambar takođe poginuo.

Mada je Glaurung prozvan Ocem Zmajeva, najveći zmaj koji je ikad došao na Svet bio je onaj po imenu Ankalagon Crni. Ankalagon je bio prvi od krilatih Vatrenih zmajeva, i on i drugi od te pasmine su izašli iz Angbanda kao moćni olujni vihorni i vatreni oblaci kad je sačinjena poslednja odbrana Morgotovog kraIjevstva. "Nasrćuće čeljusti" je značenje njegovog imena, a njegova proždrijiva veličanstvenost je opustošila vojsku Zapada u Velikoj Bici i Ratu Besnih pri kraju Prvog Doba Sunca. Bio je to prvi od Vatrenih zmajeva koga je Svet video, i neko vreme Morgotovi neprijatelji su se povlačili. Ali Orlovi i sve ptice ratnici ZemIje pojavile su sa Zapada, zajedno s velikim letećim brodom "Vingilotom" i ratnikom Earendilom. Bitka ovih bića vazduha trajalaje dugo, ali je najzad Earendil pobedio, Ankalagon oboren, a drugi Vatreni zmajevi su ubijeni ili su pobegli. Tako se završio Rat Besnih i moć Morgota je slomljena zauvek u okvirima ovog sveta.Tako je veliki bio poraz Zmajeva da letopisi Srednje ZemIje više ne pominju Zmajeve sve do Trećeg Doba Sunca. U to vreme oni su naseljavali pustopoljine između Sivih Planina Severa. I, priča se, njihova pohlepa ih je dovela do nagomilanih riznica Sedam Kraljeva Patuljaka.

Najsilniji od Zmajeva sa Sivih Planina bio je Skata Crv koji je PatuIjke naterao da u strahu i užasu beže iz svojih dvora, ali se jedan princ Ljudi isprečio i započeo bitku. To je bio ratnik Fram, sin Frumgara, poglavice Eoteoda, i Skataje nastradao od ruke ovog Čoveka. Ali, bilo je to samo privremeno olakšanje od užasa koji je vrebao u planinama, jer su se s vremenom mnogi Hladni zmajevi vratili u Sive Planine. I mada su se Patuljci branili snažno i odvažno, ipak su bili nadvladani. Jedan po jedan njihov ratnik je ginuo, i zlatom bogate Sive Planine su potpuno prepuštene legijama Zmajeva.

U dvadeset osmom veku Trećeg Doba hronologije Zapadnih Zemalja pripovedaju kako je najveći Zmaj tog doba došao sa Severa u kraljevstvo Patuljaka u Ereboru, Samotnoj Planini. Taj Vatreni zmaj zvani Smaug Zlatni bio je ogroman, s krilima slepog miša, i predstavljao je strah i tre-pet, i propast za Patuljke i Ljude. Proždirućim Zmajevim plamenom, Smaug je razorio grad Ljudi od Dola i razvalio kapiju i zidine Kraljevstva Patuljaka Samotne Planine. Patuljci su pobegli ili nastradali, i Smaug je oteo bogatstva tog mesta: zlato i drago kamenje, mitril i srebro, vilin-dragulje i bisere, brušene kristale smaragda, safire i blistave dijamante.

Dva veka je Smaug suvereno vladao Ereborom. Ali, godine 2941. jedna družina pustolova je stigla u planinu: dvanaest Patuljaka predvođenih zakonitim kraljem Erebora, Torinom Hrastoštitom i Hobit plaćenik, po imenu Bilbo Bagins. Oni su se kradom približili Zmaju i preneražili se, jer je Smaug bio toliko veliki da to nisu mogli ni zamisliti i sijao je zlatno-crveno od zmijskog besa. Bio je, kao i svi iz njegove rase, oklopljen krljuštima od neprobojnog gvožđa, ali je iz opreznosti zaštitio i svoj mekani donji trbuh od napada:dok je ležao ispružen preko blaga svoje riznice, ostavio je dijamante i tvrde dragulje da mu se usade u trbuh i na taj način je oklopio svoju jedinu slabu tačku. Ipak, lukavstvom je Hobit Bilbo Bagins otkrio jedno mesto na širokim grudima zveri koje nije bilo prekriveno nakitom i gde se moglo zaseći oštro sečivo.

Kad su pustolovi probudili Smauga, on je u besu izašao i počeo da bljuje vatru po toj zemlji. U osveti je došao do Ezgarota na Dugačkom Jezeru, jer su Jezerski Ljudi pomogli pustolovima. Ali tamo je živeo jedan Severnjak, hrabar i snažan, po imenu Bard Lukonosac, koji je, znajući koja je Zmajeva slaba tačka, naciljao jednom crnom strelom u mesto zveri koje je bilo opasno po život. I, gle čuda, veliki Zmaj je kriknuo i u plamenu se srušio s neba. Tako je poginuo Smaug Zlatni, najsilniji Zmaj Trećeg Doba.

Šuškalo se da su Zmajevi još mnogo stoleća naseljavali Severnu Pustopoljinu između Sivih Planina, ali do Ljudi nije stigla nijedna priča iz Srednje Zemlje koja bi govorilajoš o tim zlim a ipak veličanstvenim stvorenjima.

Prema jednoj hobitskoj pesmici, pričalo se da se jedna rasa insekata, zvani Zujorozi, borila s nekim vitezom pustolovom. Da li su ti svirepi insekti bili džinovske veličine ili je vitez bio od neke sićušne rase, ili je pak ta priča proizvod hobitskog humora, sad je nemoguće doznati.

U istorijama i spisima Srednje Zemlje pominju se Žene-reke. Da li su one, kao Ose i Uinena, bile Majari Ulmoa, Gospodara Voda, ili su bile duhovi koji su došli na svet kao i Enti, nije ispričano, ali sigurno je da su im glavna briga bili Kelvari i Olvari Sveta.

Žene-reke Radosni duhovi, čuvari reka i potoka. "Crvena Knjiga Zapadne Međe" priča kako je žena-reka od Vrbovitla imala kćer po imenu Zlatozrna, koja je bila žena Toma Bombadila. Ta Kći Reke bila je zlatokosa i sjajna kao neka vilin-deva. Njene halje su često bile srebrne i zelene, a u vrelu njene svetlosti i smeha cveće je cvalo bez prestanka.