Home Enciklopedija Vicevi Teorija Smaranja Tolkinova biografija Tolkinov Recnik

Back Next

A B C D E F G H I J K L M N O P R S T U V Z

Labudovi  
  U priči o Velikom Putovanju Vilenjaka se pripoveda kako su labudovi Ulmoa najzad doveli Telere u Eldamar, posle dugog izgnanstva na Tol Ereseji, Samotnom Ostrvu.

Ose Majar je došao kod Telerija i naučio ih kako da sagrade veliku flotu koja bi mogla da ponese ceo njihov Rod. Kad su brodovi napravljeni, Labudovi Ulmoa, Gospodara Voda, pojavili su se sa Zapada. Ta blistava stvorenja su bila bela kao morska pena i kružila su u velikim isprekidanim krugovima oko brodova Vilenjaka. Perjani sjaj i divota ovih ptica bili su skoro jednaki velicini i snazi Manveovih Orlova. Uz pomoć dugačkih konopaca Labudovi su odvukli veliku flotu Vilin-brodova u Eldamar. Potom su, ogromni i velelepni, kao da nisu bili svesni svog zadatka i kao da čuju neki divlji zov, otišli. Ali pre no što su ti ravnodušni kljunovi ispustili teglecu užad, taj beli juriš i zamah krila začeli su u srcima Vilenjaka znanja o tome kako se vetrovi igraju po morima i kako da upravljaju svojim belim brodovima koji po njima plove. Priča se da, kad ti Vilenjaci slušaju more na Obali, oni još čuju kako lupaju ta velika krila.

Od tada su Teleri nazivani Morski Vilenjaci zbog znanja koje su dobili od velikih Labudova. Na onom mestu, na koje su ih labudovi Ulmoa doveli, Teleri su podigli grad po imenu Alkvalonde, "luka Labudova". Tu su pravili najlepše brodove na Ardi, čak još veštije oblikovane od onih prvih, a gradili su ih u obliku Ulmovih Labudova, s velikim, belim krilima i kljunovima od jantara i zlata.
Laikvendi  
  Od Tri Roda Vilenjaka koi su odabrali da izađu iz istočnih krajeva Srednje Zemlje i potraže Zemlju Večne Svetlosti na Zapadu bilo je mnogo onih koji su, iz Ijubavi prema Srednjoj Zemlji ili iz slraha od opasnosti koje ih očekuju na putovanju, napustili potragu i nikad nisu stigli u Neumiruđe Zemlje. Nandori, jedan deo Telerija, bili su jedan takav vilenjački narod.

Denetor, sin nandorskog kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore u Dobu pre Uzdizanja Sunca i odveo ih iz divljine Erijadora u Belerijand, gde su ih dočekali Sivi Vilenjaci te zemlje i pružili im zaštitu i mnoge darove od čelika i zlata. Tu im je dodeljena zemlja koja se zvala Osirijand, "zemlja sedam reka", koja se nalazila najugu Belerijanda. Dok su bili tamo, Nandori su dobili drugo ime - Laikvendi - "Zeleni Vilenjaci" - zbog svoje odeće, koje je bila zelena da bi ih sakrila od neprijatelja, i zato što su voleli i poznavali sve što je zeleno i raste. Zaostajali su samo za Pastirima Drveća, Entima, kao zaštitnici Olvara šume, i Kelvara takode, jer Laikvendi nisu lovili bića šumskih predela.

Neko vreme oni su opet bili srećni Ijudi, jer se nijedno zlo stvorenje nije usuđivalo da uđe u Belerijand u tim danima. Laikvendi su pevali po šumama kao slavuji i negovali šumu kao Veliki vrt. Njihovo pevanje bilo je tako divno i tako postojano da su Noldori, kad su stigli u tu zemlju, promenili njeno ime u Lindon, što na kvenijskom znaci "zemlja pesme". Ona je zauvek ostala Lindon, čak i pošto se sve, sem tog malog dela Belerijanda, srušilo pod more u vreme Velike Bitke i Rata Besnih.

Posle oslobadanja Melkora veliko zlo je ponovo stiglo u Srednju Zemlju, kako se pripoveda u "Kventa Silmarilionu". Pojavile su se Melkorove vojske Orka, Divova i Vukova i odigrala se Prva Bitka u ratovima Belerijanda. Mada su Sivi Vilenjaci i Laikvendi izašli kao pobednici nad zlom armijom na Amon Erebu i Osirijandu, gospodar Laikvendija Denetor je ubijen. Njegov narod je ispunila velika žalost i oni nisu hteli da uzmu novog kralja. Zakleli su se da više nikad neće da izadu u otvorenu bitku s neprijateljem, nego da će ostati u šumskom zaklonu, gde su mogli da svoje dušmane uhvate u zasedu džilitima i strelama.

Zauvek potom Laikvendi su se držali tog zaveta i postali su plemenski narod i njihovi neprijatelji su bili uznemiravani, ali nisu mogli da ih poraze, jer nisu podizali gradove koje je neprijatelj mogao da pronađe i razori. Ti Ijudi su bili kao vetar u drveću, koji se ponekad može čuti, ali ne i videti. I, s vremenom, posle propasti u Četvrtoj i Petoj Bici Belerijanda, mnogi od Noldora i Edaina su se sakrili od neprijatelja u kraljevstvu Laikvendija i dobili od njih mnoga znanja o šumi.
Lairelose  
  U izgubljenoj zemlji Numenor, u šumovitim zapadnim predelima Andustara, nalazio se jedan deo koje je ispunjavalo takvo mnoštvo mirisnog zimzelenog drveća da je nazvan Nisimaldar, ili zemlja "Miomirisnog Drveća". Među mnogo drveća koje je tamo raslo bio je mirisni zimzelen u cvatu po imenu Lairelosc, što znaci "letnji-snežnobeli", koga su u Numenor prvi doneli Morski Vilenjaci ostrvskog kraljevstva Tol Ereseje.
Landroval  
  Orao od Maglenih Planina, bio je brat Gvaihira Gospodara Vetra, vladara Orlova Maglenih Planina. Landroval i njegov brat su bili najveći Orlovi Trećeg Doba i često su dolazili u pomoć Slobodnim Narodima protiv zlih slugu Saurona. Landrovalje leteo s Gvaihirom na mnogim od njegovih pustolovina, i najznacajnijim - u Bici Pet Vojski i borbi pred Crnom Kapijom Mordora. Posle uništenja Jedinog Prstena Landroval i Gvaihirsu spasli Froda Baginsa i Semvajza Gemdžija od reka vatrene lave na padinama Planine Usuda.
Laurinkve  
  U Hjarostaru, jugozapadnim predelima Numenora, nekad je cvetalo drvo sa zlatnim cvetovima, zvano Laurinkve. Njegovi cvetovi su visili u dugačkim grozdovima i bili su veoma omiljeni zbog svoje lepote, a njegovo drvo su veoma cenili mocni numenorejski gospodari mora jer je obezbedivalo odličnu drvenu građu za njihove brodove.
Legolas  
  Vilenjacki princ Šumskog Kraljevstva. Legolas (čije ime znaci "zeleni list") bio je sin Tranduila, sindarskog vilenjačkog kralja Šumskog Kraljevstva Severne Mrke Šume. 3019. Treceg Doba Sunca Legolas je postao član Družine Prstena. Njegov oštar vilenjacki pogled, njegove veštine i poznavanje šume i njegov smrtonosni luk su se pokazali kao veoma vredni za Družinu u njihovim mnogobrojnim pustolovinama. Posle smrti Boromira i raspuštanja Družine, Legolas je s Gimlijem Patuljkom i Aragornom nastavio dalje i borio se u Bici od Rogburga. Ova trojica su nastavili da jašu kroz Prolaze Mrtvih i oteli korsarske gusarske brodove kod Pelargira, zatim su dalje plovili i stigli u Bitku od Pelenorskih Polja. Dok su se još osecale posledice rata, Legolas je zasnovao koloniju Šumskih Vilenjaka u Itilijenu. Posle smrti Aragorna godine 120. Četvrtog Doba Sunca Legolas je, zajedno sa svojim prijateljem, Patuljkom Gimlijem, otplovio u Neumiruće Zemlje.
Lindar  
  Kao što se priča u "Ainulindale", sve što je došlo na Svet izašlo je iz velikih tema Muzike Ainura. Vilenjaci su bili najlepši od svih bića i njihovo pevanje bilo je skoro ravno lepoti Velike Muzike. Medu Vilenjacima najdivniji pevaci su bili Teleri, koji su neumorno slušali zvuke vode kako udara o obale reka i mora, i njihovi glasovi su postali tečni, prodorni i snažni. Zbog svog pevačkog umeća ponekad su bili poznati pod imenom Lindar, što znaci "pevači".
Lindon  
  Posle Rata Besnih i uništenja Angbanda, ceo Belerijand, izuzev jednog malog dela, potonuo je u Zapadno More. Bio je to deo Osirijanda odmah na zapadu od Plavih Planina koji se zvao Lindon. Njegovo ime je značilo "zemlja pesme" zato što su Laikvendi, čuveni po svom pevanju, od najranijih vremena u ovim šumovitim predelima načinili svoj dom. Do Drugog Doba Lindon je bio usko obalsko kraljevstvo, zapadno od onog malog dela Plavih Planina koje su se nalazile u zapadnom Erijadoru. I Lindon i Plave Planine su bile podeljene na dva dela velikim rascepom Zaliva Lune. Severni deo bioje Forlindon, a južni deo Harlinon, i imao je pristanište Harlond. Najvažniji grad i pristanište, međutim, bio je Mitlond, ili "Sive Luke", koji se nalazio u celu Zaliva Lune. Kao jedini preostali deo Belerijanda bio je posebno važan za Vilenjake. Od početka Drugog Doba Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj Noldora Srednje Zemlje, došaoje da vlada u Lindonu, a Kirdan, Gospodar Brodova od Falatrima, postao je gospodar Sivih Luka. Posle propasti Vilin Kovača 169. Drugog Doba i izbijanja rata Saurona i Vilenjaka, Numenorejci su poslali flotu u Lindon i pomogli Gil-galadu da istera Saurona iz Erijadora. Na kraju Drugog Doba, medutim, Gil- galad je morao ponovo da izjaše iz Lindona, s vojskom poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi, protiv Saurona u Mordoru. Premda su snage Mordora razbijene, Gil-galad je ubijen. Lindon nije više imao Uzvišenog Kralja i kraljevstvom je otada vladao Gospodar Kirdan iz Sivih Luka. Tokom Trećeg Doba Vilenjaci Lindona su bili umnogome oslabljen narod, i u sve većem broju su se ukrcavali na svoje čarobne bele brodove i plovili na zapad u Eldamar, u Neumiruće Zemlje. Medutim, s vremena na vreme Kirdan bi, koliko god je mogao, slao pomoć Dunedainima, a u Bici od Fornosta baš Vilenjaci Lindona su preokrenuli ratnu sreću i najzad skršili moć Vešca-kralja od Angmara.

Opstavši u Ratu za Prsten, Lindon, zajedno sasvim kraijevstvima Eldara u Srednjoj Zemlji, smanjio se tokom Četvrtog doba, jer su jedan po jedan Visokorodni Vilenjaci odlazili iz Sivih Luka. Konačno, i sam Kirdan je okupio preostale Ijude na svom poslednjem brodu i zaplovio na zapad preko mora u Neumiruće Zemlje.
Listopram  
  Ent Šume Fangorn, Listopramje bilo vestronsko ime za jednog od tri najstarija Enta u Srednjoj Zemlji koja su i dalje bila živa u vreme Rata za Prsten. Listopramovo vilenjačko ime bilo je Finglas. Krajem Trećeg Doba on se veoma malo kretao jer je postao dremljiv i "stablast".
Lisuin  
  Mnoge od najlepših cvetova Srednje Zemlje su donosili kao darove smrtnicima sa obala Neumirućih Zemalja Visokorodni Vilenjaci Eldamara.Takav je bio slučaj i sa cvetom Lisuin slatkog mirisa.jer istorije Numenora pričaju kako su Vilenjaci Tol Ereseje doneli cvet Lisuin i zlatni zvezdocvet Elanor u smrtne zemlje. Ta su dva cveta - jedan zbog svoga mirisa, drugi zbog svoje boje - pleteni u vence i nošeni kao krune na svadbenim svetkovinama.
Lomelindi  
  Uhu Vilenjaka najljupkiji i najmiliji od ptica pevačica Arde su Lomelindi, "sutonski pevaci", koje Vilenjaci takode nazivaju Tinuvjel, a Ljudi zovu Slavuj. Ime ovih divnih bića je utkano u mnoge priče i glasovi najbajnijih žena, po lepoti čuvenih među Vilenjacima, Melijane, Lutijene i Aruene, porede se s pesmom Lomelinda.
Lorelin  
  U Valinoru, zemlji bogova, nalazi se vrt Lorijena, Valara koji je Gospodar Snova, i u tom je prostranom vrtu jezero po imenu Lorelin. Okruženo ovim divnim baštama, i s maglovitim, šumovitim ostrvom Este Isceliteljke usred svojih svetlucavih voda, Lorelin se smatra najlepšim jezerom na Ardi.
Lorijen  
  Tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca Vilinkraljevstvo u Zlatnoj Šumi na istoku od Maglenih Planina su često nazivali Lorijen, ali njegovo pravo ime je Lotlorijen, i njegova istorijaje ispricana pod tim imenom. Pravi Lorijen bilo je divno, starije mesto u Neumirucim Zemljama. Lorijen, što znaci "Zemlja snova", bio je prostrani vrt izuzetne lepote u južnom Valinoru gde su Valari, Majari i Eldari dolazili da bi obnovili svoje fizičke i duhovne moći. Bio je to vrt Valara Irmoa, koji je i sam najcešce zvan Lorijen, Gospodar Snova; bilo je to pitomo mesto puno spokoja, prepuno srebrnog drveća i mnoštva cveća. Vode njegovih kristalnih izvora su kao čarolijom osvežavale sve Valare i Eldare koji su ga posećivali. Usred ovog najdivnijeg od svih vrtova bile su svctlucave vode jezera Lorelin i usred tog jezera bilo je ostrvo s visokim drvećem i blagim izmaglicama koje je dom njegove supruge Este, Isceliteljke, Valiere koja daruje spokoj onima koji pate. Lorijenov brat je Mandos, Gospodar Sudbine, a njegova sestra je Niena, Naricaljka.
Losoti  
  Na ledenom rtu Forohel na severu od Zapadnih Zemalja živeli su Ijudi zvani Losoti u Trećem Dobu Sunca. Oni su bili povučen, miroljubiv narod, koji se držao podalje od svih ratobornih Ljudi Srednje Zemlje. Na zajedničkom jeziku Ljudi zvali su se Snežni Ljudi od Ferohela, a govorilo se da su potomci Forodvaita severne Pustare.

Losoti su bili siromašan narod s malo svetovnih znanja, ali su bili upućeni u osobenosti svojih hladnih predela i život u njima. Svoje domove su gradili od snega i, u sankama i na košlauim klizaljkama, prelazili su ledene predele i lovili životinje debelog krzna od koga su pravili odeću. Tvrdi se da su Losoti mogli da predvide, po mirisu vetra, kakvo će biti vreme.
Lotlorijen  
  Najlepše Vilinkraljevstvo koje je ostalo na Srednjoj Zemlji u Trećem Dobu Sunca naiazilo se u Zlatnoj Šumi, odmah na istoku od Maglenih Planina, iza kapija Morije. Ono se zvalo Lotlorijen, "zemlja drveća u cvatu", a takode se zvalo i Lorijen, "zemlja snova", i Laurelindorinan, "zemlja doline pevajuceg zlata". U ovom šumskom kraljevstvu raslo je Malorn drveće zlatnih listova i srebrne kore. Bilo je to najviše i najlepše drveće Srednje Zemlje i na njegovim visokim granama Vilenjaci Lotlorijena, koji su se zvali Galadrimi, ili "Ijudi drveća", načinili su svoje domove na platformama zvanim telaini ili fletovi. Galadrimi su uglavnom bili skoro nevidljivi, jer su se kretali uokolo među visokim granama i nosili sivovilenjacke ogrtace koji su posedovali magicna kameleonska svojstva. Ovde su vladali noldorska Kraljica Galadrijela i sindarski Kralj Keleborn; i deo sjaja eldarskih kraljevstava iz drevnih vremena mogao se nazreti u ovom carstvu. Lotlorijen je imao jednu veliku grad-palatu po imenu Karas Galadon, "grad drveća". Bilaje to kraljevska palata sagrađena na vrhu jednog visokog brda gde se nalazilo najviše drveće u šumi. Ovo je brdo bilo opasano zidom i kapijama, a zatim okruženo drugim velikim drvećem. Građen po uzoru na sivo-vilenjačko Kraljevstvo Dorijat u izgubljenom Belerijandu, Lotlorijen je na sličan način štićen moćnom čarolijom. Galadrijela je bila po položaju najviši Eldar koji je ostao u Srednjoj Zemlji i uz moć Narje, njenog Prstena Dijamanta i Vode je oko Lorijena bacila čini koje su ga štitile, tako da neprijatelji nisu mogli da u njega uđu i učine ga vidljivim Sauronovom Oku. Tokom gotovo svih godina Trećeg Doba Lotlorijen je ostao po strani od borbi drugih naroda Srednje Zemlje, ali za vreme poslednjih godina ovog doba Družina Prstena je ušla u to kraljevstvo. Bežeci od slugu Sauronovih, oni su tu pronašli mir i utočište, a od Kraljice Galadrijele su dobili čarobne darove koji su im obnovili snagu i volju.

U Ratu za Prsten Lotlorijen su mnogo puta napadale Sauronove sluge iz Dol Guldura u Mrkoj Šumi. Te snage su oterane i, posle pada Mordora, Vilenjaci Lotlorijena su uništili Dol Guldur i preimenovali Mrku Šumu u Šumu Zelenog Lišca. Kada je, početkom Četvrtog Doba, Galadrijela otišla iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje i Keleborn poveo veći deo Galadrima u Šumu Zelenog Lišca i osnovao Istočni Lorijen, Zlatna Šuma Lotlorijen je polako napuštena i čarobno svetlo tog mesta je izbledelo.
Lutijena  
  Vilinska princeza Dorijata, bila je kći Sindarskog sivovilenjačkog Kralja Tingola i Melijane Maje. Rođena je u Drugom Dobu Zvezdane Svetlosti i smatrana je za najlepšu devu koja se ikad rodila u bilo kojoj rasi. Godine 465. Prvog Doba Sunca srela je smrtnog edainskog junaka Berena i oni su se zaljubili jedno u drugo. Kralj Tingol to nije odobravao i postavio je Berenu nemogući zadatak: potragu za Simarilom. Uprkos mnogih opasnosti, Lutijena se takođe uputila u potragu. S Huanom, Lovačkim Psom Valara, ona je nadvladala Saurona na Ostrvu Vukodlaka i oslobodila Berena iz tamnice. Zatim je pošla dalje s Berenom u Angband gde je bacila čini koje su omogucile Berenu da isece Silmarile iz Morgotove gvozdene krune. Mada je potraga na kraju uspešno završena, ona je Berena koštala života. Lutijena je bila tako žalosna da je svenula i umrla. Medutim, kada je stala pred Mandosa, Gospodara Mrtvih, zapevala je pesmu takve tuge da je on, sažalivši se, podario paru drugi smrtni život. Konačno sjedinjena s Berenom, Lutijena je uskoro rodila Diora, njihovog sina jedinca. Dvoje zaljubljenih su živeli mirno još četrdeset godina u Osirijandu pre no što im je dodeljena druga i konačna smrt.
Ljudi  
  Kao što su se Vilenjaci rodili s Paljenjem Zvezda, tako su se Ljudi pojavili s Uzdizanjem Sunca. U zemlji koju Vilenjaci zovu Hildorijen, "Zemlja onih koji slede", koja se nalazila na dalekom istoku Srednje Zemlje, Ljudi su po prvi put otvorili oči gledajući novo svetlo. Za razliku od Vilenjaka, Ljudi su bili smrtni i, čak i po merilima Patuljaka, kratkovečni. Po telesnoj snazi i prefinjenosti uma Ljudi su se teško mogli porediti s Vilin-narodom. Oni su bili slaba rasa koja je brzo i lako podlegala zarazama i surovim vremenskim uslovima u svetu. Iz tih razloga Vilenjaci su ih zvali Engvar, "bolešljivi". Ali Ljudi su bili tvrdoglavi kao rasa i množili su se brže no i jedan drugi narod, izuzev Orka, i mada ih je veliki broj stradao, oni su se ponovo množili pa najzad ojačali u istočnim zemljama, i zato su ih neki zvali Otimaci.Morgot se uputio u ove zemlje i u Ljudima je uglavnom, nalazio narod koji je lako mogao da potčini svojoj volji.

Neki su pobegli od ovog zla i raštrkali se na Zapad i Sever. Konačno su stigli do Belerijanda i do KraIjevstva noldorskih Vilenjaka. Noldori su prihvatili vazalstvo ovih Ljudi i zvali ih Drugorodeni, ali kasnije, pošto je veći deo stanovnika Belerijanda govorio sivovilenjackim jezikom, oni su češce nazivani Edaini, "drugi".

Edaini su bili podeljeni u tri mnoštva: prvu Kuća Beorovu, drugu Kuću Haladinovu i Trecu Kuća Hadorovu. Slavna su dela Tri kuće Vilin-prijatelja. Od priča o Ljudima u Prvom Dobu je i "Narn i Hin Hurin", koja govori o Hurinu ubici Divova; o Turinu koji je ubio Glaurunga, Oca Zmajeva; o Berenu, koji je isekao Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune; i o Earendilu Moreplovcu koji je plovio "Vingilotom" i nosio Jutarnju Zvezdu po nebesima.

U Prvom Dobu još je onih od rase Ljudi došlo sa Istoka. Oni su bili drugaciji narod koga su Vilenjaci zvali Garavi Ljudi ili Istočnjaci. U ratnim vremenima većina ovih Ijudi se pokazala kao neverna i, mada su glumili prijateljstvo s Vilenjacima, izdavali su ih Morgotu, Mračnom Neprijatelju.

Kada je prvo Doba Sunca okončano i Morgot bačen u Prazninu, zemlja Belerijand je potonula pod Zapadno More. Svi neprijatelji koji su naseljavali Belerijand su pobijeni, kao i većina Vilenjaka i Edaina. Čak su se i Edaini koji su preživeli to doba podelili. Neki su pobegli od potonuća Belerijanda i otišli na Istok. Oni su živeli u Dolovima Anduina s drugima od njihovog roda koji nikad nisu ni ušli u Belerijand i bili su poznati kao Severnjaci od Rovaniona. Drugi od Edaina su otišli na Jug s Vilenjacima. Tim Ijudimaje dodeljena zemlja koja je ležala u Zapadnom Moru. Oni su nazvani Dunedaini, Ljudi Zapadne Zemlje, što je na vilenjačkom jeziku bilo Numenor. U Drugom Dobu Dunedaini su češce nazivani Numenorejci i postali su moćna sila na moru. Zatim je i životni vek Numenorejaca produžen i njihova mudrost i snaga su se takode povećali. Njihova istorija u Drugom Dobu bila je slavna ali su, pošto ih je zaveo i iskvario Sauron, krenuli u rat protiv Valara i bili uništeni. Numenor je bacen u veliki ambis, Zapadno More ga je prekrilo i njega više nije bilo.

Većina Numenorejaca je stradala, ali bilo je onih koji su spaseni od propasti, uključujući i neke koji su bili poznati kao Crni Numehorejci. Ti Ijudi su živeli u zemlji Umbar na jugu Srednje Zemlje.

Medutim, najplemenitiji od Numenorejaca su se vratili u Srednju Zemlju u devet brodova; njihov gospodar bio je Elendil Visoki i s njim su bila dvojica njegovih sinova, Izildur i Anarion. Ti Elendili, "verni", koji su bili od istinske loze Dunedaina, stvorili su dva moćna kraljevstva u Srednjoj Zemlji: Severno Kraljevstvo Arnor i Južno Kraljevstvo Gondor.

Medutim, moć Saurona je ponovo rasla, i zato su oni obrazovali Poslednju Alijansu Vilenjaka i Ljudi, koja je združila sve vojske Dunedaina i Vilenjaka. Ljude je predvodio Elendil, a Vilenjake Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj. Mnogo Ljudi zvanih Haradrimi, iz južnih zemalja, borilo se protiv njih, kao i drugi iz Runa, koji su bili Istočnjaci, i neki koji su došli iz Kraljevstva Umbar -Crni Numenorejci.

Alijansa je porazila Sauronove legije. Medutim, Gil-galad, Elendil i Anarion su poginuli u tom ratu i od vladara Dunedaina ostao je samo Izildur. On je isekao Prsten iz Sauronove šake i poslao njegov duh da luta bez lika i obličja po pustim mestima Srednje Zemlje. Tako je otpočelo Treće Doba. Pošto je oteo Jedini Prsten iz Sauronove šake, Izildur ga nije uništio, i u prvim godinama ovog Doba njega je zadesila nesreća. Orci su ga pokosili crnim strelama na Gladenskim Poljima i Prsten je dugo bio izgubljen.

Od Dunedaina koji su preživeli bili su tu i sinovi Izildurovi, koji su vladali Severnim Kraljevstvom Arnor, i sinovi Anariona, koji su vladali Južnim Kraljevstvom u Gondoru.Bilo je takođe drugih rasa Ljudi koji su se bili uzdigli na istoku i jugu, i mnogi su se sad pojavili. Balkoti, Kolovosci i drugi Istočnjaci su došli iz Runa da se suprotstave Dunedainima Gondora, dok su sa juga Haradrimi i Varjazi napredovali s Crnim Numenorejcima. Medutim, Gondorani su bili snažni i porazili su sve neprijatelje.
Ali, na severu je jačala jedna druga sila u zemlji Angmar. U toj je zemlji vladao Veštac-kralj, i on je okupio vojsku Orka i zlih stvorova, kao i Brđana iz Etenmursa i Istočnjaka, da bi poveo rat protiv Severnog Kraljevstva Arnor koje su opustošili. Mada su Dunedaini Gondora naposletku uništili Angmar, sa severnim kraljevstvom Arnor bilo je svršeno, i samo je mali broj od tog naroda tumarao pustim predelima i njih su zvali Šumari Severa.
Na jugu i sa istoka bio je stalni priliv varvarskih Ljudi, koje je odavno zavela Sauronova zla moc. Dunlendinzi su napredovali, spremni za rat, kao i Haradrimi i Istočnjaci. Ali u to vreme je Gondor stekao saveznika, jer su im u pomoć došli konjanici poznati kao Rohirimi. To su bili Severnjaci Rovaniona i bili su kao Šumski Ljudi i Beorninzi iz Mrke Šume, ili kao Jezerski Ljudi od Ezgarota i Bardinzi od Dola, zato što su se neprestano borili protiv zla koje je činio Sauron, Mračni Gospodar.
Na kraju Trećeg Doba vodio se Rat za Prsten i svi narodi Srednje Zemlje su se udružili ili sa Sauronom ili sa Dunedainima. Sauronova vojska je potučena. Jedini Prsten je pronaden i uništen, a Jedini Kralj je došao medu Dunedaine. Bio je to Poglavar Šumara Aragorn, sin Aratorna, koji je dobio ime Elesar, pravi Izildurov naslednik.
Elesar se pokazao kao snažan i mudar vladar. Jer iako je slomio mnoge neprijatelje u ratu, i nije se u borbi nikoga plašio, sklopio je mir s Istočnjacima i Haradrimima, i u Četvrtom Dobu Sunca, koje je određeno da bude Doba Dominacije Ljudi, vladao je mir u Zapadnim Zemljama, a takođe i mnogo godina posle tog vremena, zbog mudrosti Elesara i njegovih sinova.