Ali, u Trećem Dobu Baruštine su se proširile na istok i močvare su progutale grobove vojnika. Pojavile su se velike crne lokve i po njima su gmizali opaki stvorovi. U tim ritovima bilo je zmija i stvorova koji gmižu, nijedna ptica nije posećivala te nečiste vode. Iz opakog zadaha i mulja ovih lokvi, gde je mnogo ratnika trunulo, videla su se sablasna svetla. A ta svetla, govorilo se, bila su kao upaljene sveće, i u tim svetlima mogla su se videti lica mrtvih, lica lepa i zla, lica razjarena i natrula, mrtva, zla orčka lica i lica snažnih Ljudi i sjajnih Vilenjaka. Da li su ona bila duhovi mrtvih ili fatamorgane, nije poznato. Te Sablasti Mrtvih Baruština su se pojavljivale u lokvama, ali nije im se moglo prići. Njihova svetlost je prizivala putnike kao neki daleki san, i ako bi neko pao pod njihove čini, ušao bi u mračnu vodu i nestao u jezivim baruštinama. Takva je bila sudbina onih koji su putovali tim putem na istok i onih Istočnjaka koji su se zvali Kolovosci, koji su u dvadesetom veku tog Doba bili saterani duboko u Mrtve Baruštine posle Bitke od Logora.

Od jedanaestog veka Trećeg Doba Severnjaci su bili saveznici Gondorana u borbi protiv istočnjačkih osvajača. Mnogi su pristupili vojsci Gondora i njihove sudbine od tog vremena su pratile usud gondorskih kraljeva.

Simbelmine su bili najbelji i najgušće na grobu Helma Ćekićorukog, devetog kralja Prve Loze, koji je za vreme Opsade Rogburga odlazio sam među nepnjatelje, Dunlendinge. I Simbelmine podseća te neprijatelje na njega, najžešćeg kralja Marke. Za vreme gladi Opake Zime Helm Čekićoruki se oglašavao svojim moćnim rogom i kao snežni div lovio svoje neprijatelje i ubijao ih. I mada je u to vreme poginuo, govorilo se da njegova utvara i dalje hodi tom zemljom, i da se njegov rog može čuti u Helmovom Ponoru.

Konačno, Eglati su bili nagrađeni, jer se Elve Singolo vratio iz Šume Nan Elmot, ali velika promena koja se u njemu dogodila zapanjila je njegov narod. S njim je došao i izvor njegove začaranosti, Melijana Maja, Elveova kraljica i žena. Svetlost njenog lica bila je blistava i čarobna, i Eglati su je obožavali i plakali od radosti zbog povratka svog kralja.Kralj je bio promenjen i na drugi način, jer više nije želco da ide na zapad, već je želeo da ostane u Šumi Belerijanda, da okupi oko sebe svoj narod i osnuje tu kraljevstvo. Svetlost na licu Melijaninom je za njega bila sjajnija od svetlosti Drveća. Tako je stvoreno novo kraljevstvo; njegovi stanovnici se više nisu zvali Eglat, već Sindar, "Sivi Vilenjaci" i Vilenjaci Sumraka.

U Dobima Zvezda Sindari su postali najveći od vilenjačkih naroda u Smrtnim Zemljama i pripadale su im sve zemlje Belerijanda. Oni su pronašli ostatke Telera, zvanih Falatrimi, koji su živeli kraj mora, i ti su Ijudi, pod gospodarem Kirdanom, poželeli dobrodošlicu svom kralju koji se vratio i zakleli mu se na vernost. Takoje bilo i sa ostatkom Nandora koji su stigli u Belerijand (i kasnije prozvani Zeleni Vilenjaci ili Laikvendi); ti Ijudi su takođe prihvatili Elvea za svog kralja. S vremenom se među Sindarima pojavio jedan novi vilenjački jezik, i na tom sindarinskom jeziku njihov kralj se više nije zvao Elve Singolo nego Elu Tingol, "Kralj Sivi ogrtač".

U Dobima Zvezdane Svetlosti, priča se, jedan čudan narod, koji je sebe nazivao Kazad, izašao je iz Plavih Planina; Vilenjaci su ih nazivali Naugrim, ili "zakržljali narod". Bili su to Patuljci, koji su došli u miru da trguju s Vilenjacima Belerijanda. Veliki procvat i blagostanje doživljavala su ova dva naroda i jedni od drugih su naučili mnoge veštine i zanate. Uz pomoć Patuljaka sagrađen je najveći vilenjački grad Srednje ZemIje zvani Menegrot "Hiljadu Pećina". Mada je to bio grad u planini, opisivan je kao bukova šuma u kojoj su sijale zlatne svetiljke, pevale ptice, tumarale zveri i tekle vode u srebrnim vodoskocima. Tu i po šumama oko Menegrota bilo je uvek svetlosti, jer je ovo sindarsko kraljevstvo bilo svemoćno, pošto su njime vladali združeni Vilenjak i Maja. Iz braka Elua Tingola i Melijane rodila se kći koja se zvala Lutijena, a priče kažu daje ona bila najlepše stvorenje koje je ikad došlo na Svet.

Ali Godine mira pod Zvezdama su se bližile kraju; u Valinoru je izbio rat i Drveće Valara je uništeno. Melijana je, međutim, bila mudra kraljica, obdarena proročanskom moći, i odlučila je da skloni Sindare od zla koje će zadesiti zemlju oko njih. Ona je bacila moćne čini i istkala čaroliju u Velikoj Šumi Dorijat oko Menegrota, tako da je sindarsko carstvo postalo skriveno kraljevstvo. Ta čarolija bila je jača od visokih zidina ma koje citadele i nazvanaje Prsten Melijanin, i nikakvo zlo nije moglo da razbije te čini spolja, i bilo bi izgubIjeno pre no što bi uspelo da uđe.

Tako, iako su Noldori, goneći Morgota, izašli iz Neumirućih ZemaIja a u Belerijandu je besneo Rat za Dragulje, Sindari uglavnom nisu bili u opasnosti. A nisu hteli ni da imaju nikakva posla s tim Rodoubicama niti da im pomažu, jer su čuli za noldorska dela u Neumirućim Zemljama i kako su Noldori pobiii njihovu braću i ukrali brodove Telera u Alkvalondeu.

Ali, kako je ispričano u pripovesti o Lutijeni i Berenu, veliko zlo se neočekivano pojavilo u samom kraIjevstvu. Jer od rase Ljudi jedan po imenu Beren je došao k Tingolu i zatražio ruku Lutijeninu. Tingol je gledao na smrtnike s prezrenjem i bio je u iskušenju da ga usmrti, ali je, pre nego da ga ubije, postavio Berenu nemogući zadatak. Kao cenu za nevestu Beren je trebalo da iseče Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune i da ga donese Tingolu. Bila je to Potraga za Silmarilom koja je donela tako mnogo zla Sindarima. Ta Potraga je uvukla Sindare u Kob Noldora i prokletstvo koje je ležalo na Silmarilima.

Učinivši neverovatan podvig, Beren je, uz pomoć Lutijene i Vučjaka Huana, ostvario ovaj zadatak, ali je izazvao bes ne samo Morgota, već i Patuljaka i Noldora. Jer, u žudnji za Silmarilom, Patuljci koji su živeli u Skrivenom Kraljevstvu i koji su radili za Tingola, tad su ga (u žudnji za Silmarilom) ubili i ukrali dragulj. Međutim, nisu uspeli da pobegnu i sami su ubijeni. Posle Tingolove smrti Melijana je velom tuge skrila svoju moć i, plačući, zauvek napustila Srednju Zemlju. U tom trenutku prsten začaranosti je spao sa Skrivenog Kraljevstva u Dorijatu.

Sada, kad nikakva prepreka nije više branila Menegrot, Patuljci Belegosta i Noldori, sinovi Feanora, došli su u tvrđavu Menegrot i opustošilije. Tako je ovo veliko kraljevstvo zauvek nestalo, mada je nekoliko njegovih velikaša preživelo.

U Drugom Dobu Sunca neki od ovih sindarskih velikaša, s mnogima od Noldora, otplovili su brodovima do Tol Ereseje i podigli grad i luku Avalone. Ali bilo je drugih sindarskih velikaša koji su se zadržali u onome što je ostalo od Belerijanda i zvalo se Lindon. Kako su godine proticale, neki od sinova sindarskih velikaša su napuštali Lindon i odlazili u zemlje s one strane Maglenih Planina gde su stvarali nova kraljevstva među Šumskim Vilenjacima. Dvojica od najčuvenijih su bili Tranduil, koji je otišao u Zelenšumu Veliku i tu uslanovio Šumsko Kraljevstvo, i Keleborn, rođak Tingolov, koji je sa noldorskom princezom Galadrijelom osnovao kraljevstvo Lotlorijen, Zlatnu Šumu. Zatim su se, takođe, neki sindarski velikaši nastanili u Rivendelu s Elrondom i u Sivim Lukama s Kirdanom Brodograditeljem. U Ratu za Prsten najčuveniji Vilenjak bio je Legolas, sin Tranduilov. Legolas je bio jedan od devetorice junaka Družine Prstena i posle Rata za Prsten osnovao je poslednje šumsko vilinnaselje u lepoj, svetloj šumi Itilijen u Gondoru.

Konačno, u Četvrtom Dobu Sunca sve moći Eldara su bledele i nestajale iz Sveta, i s drugim Vilenjacima poslednji od Sindara su otplovili iz Sivih Luka u Neumiruće Zemlje.

Ali, ovi Ijudi su u Belerijandu izumirali. Pošto nisu imali nikakvih saveznika u zaraćenoj zemlji, ušli su u istorije Vilenjaka u pričama o Turinu. Do tog vremena Sitnih Patuljaka bilo je samo tri: njihov gospodar, koji se zvao Mim, i dvojica njegovih sinova, Ibun i Kim. U "Priči o Bolu" se pripoveda kakoje Mim odveo Turina Turambara i njegove pristaše u drevne patuljačke iskopine Amon Ruda, gde su našli zaklon. Ali, kasnije su Mima zarobili Orci i on je spasao svoj život odajući Turina i njegovu bandu. Tako su Orci iznenada napali i pobili te odmetnike. Mim je zaludu stekao slobodu, jer su oba njegova sina stradala i, mada je on poživeo još da sakupi veliku Zmajevu riznicu blaga koju je Glaurung ostavio za sobom u razrušenom Nargotrondu, desilo se da je Turinov otac, ratnik po imenu Hurin, došao do Mimovih vrata. Jednim udarcem Hurin je ubio Mima da bi se osvetio, i tako je okončao život ovog Sitnog Patuljka, poslednjeg koji je živeo u Krugovima Sveta.

Stvorenja Humki su bila od materije tmine koja je mogla da uđe u oko, srce i um ili da slomi volju. Oni su menjali obličje i mogli su da se presele iz jednog lika u drugi i oživIjavaju koji god živi lik žele. Najčešće je Stvorenje Humke nasrtalo na neopreznog putnika u vidu mračne utvare čije su oči bile sjajne i hladne. Glas ove spodobe bio je istovremeno strašan i hipnotišući; dodir njene ruke kostura bio je leden, a stezala je kao gvozdene čeljusti zamke. Kad bi je jednom začarao Neupokojeni, žrtva nije više imala svoju volju. Na taj način, Stvorenja Humki su dovlačila žive u grobove na sprudovima. Turoban hor mučenih duša mogao se čuti u Humci dok bi, u zelenkastom polusvetlu, Stvorenje Humki polagalo svoju žrtvu na kameni oltar i vezivalo je zlatnim lancima. Ono ju je ogrtalo bledim platnom i prekrivalo dragocenim nakitom drevnog pokojnika i potom joj okončavalo život žrtvenim mačem.

U tami su bili moćni duhovi, mogli su se držati na odstojanju samo čarolijom moćne. bajalice. Oni su ozivljavali tela davno umrlih Ijudi, ili bi omadijali nesrećne putnike navodeći ih da uđu u grobove na sprudovima gde bi ih ubijali. Mogli su da budu uništeni samo kad bi bili izloženi svetlosti, i upravo su najviše nju mrzeli i najviše su je se plašili. Stvorenja Humki su bila izgubljene i mučene duše, i njihova poslednja prilika da ostanu na zemlji zavisila je od mračne sigurnosti grobnih komora. Jednom, kad bi se kamena grobna odaja razvalila i otvorila, svetlost bi prodrla unutra na Stvorenja Humki i oni bi kopneli kao izmaglica pred suncem i nestajali.

Njegova orčka četa bila je upletena u kratku, krvavu bitku s jednom orčkom ruljom iz Morgula, koja se vodila da bi se prigrabio pancirni ogrtač od mitrila Forda Baginsa. Mada teško ranjen, Šagrat je uspeo da zadrži pancirni ogrtač i da ga odnese svom gospodaru Sauronu, Gospodaru Prstenova.

U Ratu za Prsten Aragorn je krunisan za Kralja Elesara, gospodara blizanačkih kraljevstava Arnora i Gondora, a Šumari su slavljeni kao najveći među Ljudima tog Ponovno Ujedmjenog Kraljevstva.

U godinama koje su usledile posle Prvog Doba Sunca, međutim, broj ovih noldorskih i sindarskih Vilenjaka se smanjio, kao i njihove zemlje, i da bi uvećali svoja kraIjevstva ovi Visokorodni Vilenjaci su primili Šumske Vilenjake kao svoje podanike. Na taj način Šumski Vilenjaci su naučili mnogo od Visoko vilenjačkog jezika i kulture, i mnoge veštine koje su došle iz Neumirućih Zemalja. Neko vreme Šumski Vilenjaci su jačali i napredovali pod ovim gospodarima. Najveća moć i lepota su se mogle naći kod Šumskih Vilenjaka kojima su vladali Keleborn i Galadrijela u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Jer se Keleborn, rođak Tingolov, ubrajao među najveće velikaše Sindara, a Galadrijela je bila kći Uzvišenog Kralja Noldora koji je ostao u Neumirućim Zemljama; tako je ona bila najplemenitijeg roda od Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji. Moć Keleborna i Galadrijele nad Zlatnom Šumomje držala zlo na odstojanju, i Šumski Vilenjaci su i dalje doživljavali procvat za vreme nedaća Trećeg Doba, iako su tri puta napadani. Ti Vilenjaci su bili Galadrimi, "narod drveća", i tek kad je Kraljica Galadrijela konačno otišla u Neumiruće Zemlje svetlost i slava Zlatne Sume je izbledela.

U vilenjačkom zapisima se govori kako je u Zelenšumi Velikoj (koja je kasnije nazvana Mrka šuma) tokom Drugog, Trećeg i četvrtog Doba Sunca postojalo Šumsko Kraljevstvo sindarskog Gospodara Tranduila. Skriveni grad Šumskih Vilenjaka Tranduilaovih bio je prelep i čudesan,jer je bio umanjena slika i prilika drevnog sindarskog kraljevstva Menegrot - nekad najlepšeg grada u Srednjoj Zemlji. A deo njegove lepote je ostao da živi i odoleo mračnim osvajanjima Trećeg Doba, čak i Bici pod Drvećem za vreme Rata za Prsten. Priča se da je u Četvrtom Dobu kraljev sin odveo deo Šumskih Vilenjaka ovog kraljevstva u šumovite predele Itilijena i Gondora. Taj princ se zvao Legolas i on je postao gospodar Vilenjaka u Itilijenu. Neko vreme je ovaj narod takođe napredovao, jer je bio Vilenjak koji je stekao siavu u Ratu za Prsten i koji se sa svojim velikim prijateljem Gimlijem Patuljkom borio u bitkama od Rogburga, Pelargira i Pelenorskih Polja. Zaista, kao jedan od Družine Prstena, sa svojim sjajnim vilenjačkim pogledom, svojim poznavanjem šume i svojom preciznom streljačkom veštinom, bio je od velike koristi u Potrazi. I mada je Legolas vladao svojim novim kraljevstvom mnogo godina u Četvrtom Dobu, posle nekog vremena se, sa Gimlijem, ukrcao na jedan Vilin-brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.