Najmoćniji od Majara je Eonve, Glasmk Manvea, Gospodara Vetra. Eonveova snaga u borbi se može porediti čak i sa snagom Valara, i jek njegovih truba predstavlja strah i tre-pet za sve njegove neprijatelje, jer kad taj zvuk jenjava, nailazi Vojska Valara. On je bio taj koji je Edaine podučio velikoj mudrosti i znanju. Ilmare, koja baca svoja svetlosna koplja s noćnog neba je glavna od majarskih deva. Ona je takode i pomocnica Varde, Kraljice Zvezda, koja vlada Nebesima.

Arienu, vatreni duh koji je nekad bio Maja od Vaninih zlatnih vrtova Valinora, Ljudi najviše poštuju. Ona upravlja Sunčevim putovanjem jer, kako se pripoveda u "Narsilionu", Sunce je bio poslednji plod Laurelina, Zlatnog Drveta Valara, ono je postavljeno u jednu veliku barku koju je oblikovao Aule, koju je onda posvetio Manve pre no što ju je Ariena odnela na nebo.

Kako Ariena ide po danu, tako po noci putuje Tilion, Lovac srebrnog luka. Tilion je nekada bio Majar Oromea, ali sada nosi barku Meseca, koji je bio poslednji cvet Telperiona, Srebrnog Drveta Valinora.

Majari Ose i Uinena, sluge Ulmoa, valarskog Gospodara Okeana, poznati su svima koji plove morima. Ose je gospodar talasa Belegaira, Zapadnog Mora, i mada kažu da Ose istinski voli Morske Vilenjake i da je on prvi doneo veštinu brodogradnje Svetu, njega se plaše svi moreplovci. Jer i u radosti i u besu on predstavlja strahovitu silu. Medutim, svi moreplovci gaje veliku Ijubav prema Uineni, Gospi od Mirnih Mora. Ona je žena Oseova, i samo ona može da obuzda njegovu besnu narav i njegov divlji duh. Opkoljeni moreplovci joj se mole da položi svoju dugu kosu na more i umiri buru. Kao što je Ose voleo Morske Vilenjake, tako je Uinena volela Numenorejce, do Pada Numenora i Promene Sveta ona je uvek putovala ispred brodova ovog naroda s mora.

Od svih pripovedanja o Majarima, možda je najčudnija ona o Melijani, koja je služila i Vanu i Estu u Valinoru, ali koja je u Dobima Zvezdane Svetlosti došla u Srednju Zemlju. Tu je u šumama Belerijanda srela gospodara Eldara Elvea Singola i udala se za njega. To je jedino sjedinjenje Vilenjaka i Majara koje je ikad bilo, i tokom četiri duga doba zvezda i jedno doba Sunca Melijana bila je kraljica Sivih Vilenjaka i žena Elvea, koga su zvali Tingol i Kralj Sivi ogrtač. U to vreme njihov posed bilo je najlepše kraljevstvo Srednje Zemlje zbog svetlosti i lepote Melijanine. Ali, na nesrecu, Tingol je ubijen pred kraj Prvog Doba Sunca. Melijana se obavila tugom i svetlost kraljevstva je izbledela. Kraljica se digla i ponovo vratila u Valinor, napustivši zauvek Smrtne Zemlje.

Mnogi drugi dobri i snažni duhovi došli su da se nasele u Srednjoj Zemlji. To su možda bili Majari, kao Melijana, ali se to iz hronika ne može saznati. Glavni od njih u pričama o Srednjoj Zemlji je onaj koga su Sivi Vilenjaci nazivali Jar-vain Ben-adar, što znači i "star" i "bez oca". Patuljci su ga nazivali Forn, Ljudi Orald, a Hobiti su ga zvali TomBombadil. Bio je to veoma neobičan i veseo duh, nizak, stamen Čovek, s plavim očima, crvenim licem i smeđom bradom. Nosio je plavi kaput, visoki pohabani šešir s plavim perom i velike žute čizme. Pošto je uvek pevao ili govorio u stihovima, izgledao je kao neki budalasti i nastrani stvor, ali on je bio apsolutni gospodar Stare Šume Erijadora u kojoj je živeo, i nikakvo zlo u okvirima Sveta nije bilo dovoljno snažno da ga dosegne u njegovom carstvu.

Drugi duhovi, koji su možda bili sluge Valra Ulmoa, takode su živeli u Staroj Šumi. Jedan od njih bila je Žena Reka od Vitlovindla, a drugi duh je bila e njena ćerka, Zlatozrna, Bombadilova žena. Zlatozrna je bila zlatokosa i lepa kao neka vilinska kraljica. Imala je srebrno i zlatno ruho, a cipele nalik na riblju krljušt. U njenoj kosi i za pojasom bilo je mnogo cveća, a pesma joj je bila kao poj ptica.

Na kraju prvog milenijuma Trećeg Doba Sunca priča se da su petorica Majara došla u Srednju ZemIju. Oni nisu došli u veličanstvenim oblicjima, nego u liku staraca. Svaki je imao belu bradu i bio obučen u putnički ogrtač s kapuljačom, šiljati šešir i nosio je po jedan dugacki štap. To su bili Istari koje su Ljudi zvali Čarobnjaci i mnogo od njihove price je ispripovedano u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe". Ali samo trojica od petorice se navode u istorijama. Radagast Smedi bio je gospodar ptica i šumskih životinja i živeo je blizu Mrke Šume u Rozgobelu. Saruman Beli bio je pri nastanku Reda Istarija smatran za najvećeg, i izvesno vreme bio je zaista vešt i mudar, ali se priklonio zlu i gurnuo u propast mnoge, a sam bio potpuno uništen u svojim naporima da za sebe ostvari veliku moć. Gandalf Sivi bio je najčuveniji od Istarija. U početku se zvao Olorin i služio je i Lorijena Gospodara Snova i Nienu Naricaljku, bio je priznat kao najmudriji od majarske rase. Poslednja dvojica od Istarija bili su Alatar i Palando, zvani Plavi Čarobnjaci, i služili su Oromea, Jahaca. 0 njihovoj sudbini i delima u Srednjoj Zemlji malo se govori.

Ali, nisu svi Majari bili dobri i lepi duhovi. Mnoge je zaveo i iskvario buntovni Valar, Melkor Neprijatelj. Medu njima su prednjačili Balrozi, koji su nekad bili sjajni vatreni duhovi, svetli kao Ariena koja vodi Sunce, ali su mržnjom i besom izopačeni u demonska obličja. Ogrnuti nečistom tminom, Balrozi su imali vatrene grive i rukovali su ognjenim bičevima i mačevima. Gotmog je bio njihov gospodar, a priča o delima vojski Balroga je dugačka i krvava.

Duh kojije uzeo obličje ogromne i zastrašujuce ženke Pauka zvao se Ungolijant. Ona je proždirala svetlost, bljuvala tminu i plela crnu mrežu nesvetlosti kroz koju ničiji pogled nije mogao da prodre. Niko nije mogao da ukroti ovaj duh koji je nekad možda bio Melkorov Majar. Ungolijantje odavno počela da služi samo sebe i, mada je s Melkorom uništila Drveće Valara, konačno se okrenula protiv Melkora. Na kraju, saterana u velike pustinje Severa, priča se da je, nemajući nikog drugog na koga bi se okomila, prožderala samu sebe.

Vampiri i Vukodlaci Angbanda su možda takode bili Majari u svom nastanku, kao i Balrozi. Kažu da su oni bili zlokobni dusi koji su uzimali na sebe užasna obličja, ali nijedna priča ne govori o njihovom postanku. Od svih Vampira jedino se po imenu pominje Turingvetil, "Gospodarica senke", a od ogromnog mnoštva Vukodlaka Draugluin se navodi i kao njihov gospodar i kao praotac.

Jedan Majar je po čuvenju iznad svih ostalih zbog svoje velike zlobe, kako pričaju istorije Srednje Zemlje. To je Sauron, cije ime znaci "prezreni". Sauron, Mračni Gospodar, koji je nekad bio Majar Aulea Kovača, bio je glavni sluga i konačno naslednik Melkora.

U Dobima Tmine, dokje Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u lancima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Po povratku svog gospodara, i tokom svih ratova Belerijanda, sve dok Melkor nije bacen u Prazninu, Sauron je bio njegov glavni general. Zvali su ga takode i Gortaur Surovi, a poživeo je najduže od svih Majara koji su služili Melkora. Mnogo je ratova, pokolja i pustošenja, tokom Doba Svetiljki, Drveća, Zvezda i Sunca, Sauron preživeo. Posle užasa Prvog Doba Sunca, kažu, Sauron se ponovo pojavio u Drugom Dobuu lepom i svetlom obličju i uzeo ime Anatar, "davalac poklona". Konačno, kad je sebe učinio Gospodarem Prstenova, njegov zli duh se razotkrio i rat, kao crna senka, ponovo je natkrilio Srednju Zemlju.

U Padu Numenora Sauronovo telo je uništeno. Ali njegov duh je pobegao u Mordor, i uz moc Jedinog Prstena on je sebi ponovo stvorio lik, mada više nije mogao da izgleda divno. Odonda je preuzeo oblicje Mracnog Gospodara i postao strahoviti ratnik s crnim oklopom na crnoj koži koja je plamtela i imao je strašne, pomamne oči. Međutim, čak i taj lik je uništen na kraju Drugog Doba kad je Mordor pao i Jedini Prsten otet iz njegove ruke. Ali, moć Sauronovog duha bila je tako velika da je u Trecem Dobu on ponovo poprimio obličje. Njegov duh je postao vidljiv ispoljavajući se kao volšebna moć jednog velikog Oka bez kapaka. Kao oči svih velikih grabežljivih mačaka šume, planine i ravnice pretvorene u jedno, i stvoreno kao samo zlo, bilo je to Oko, opasano smrtonosnim plamenom i okruženo tamom. Međutim, čak i to obličje je zavisilo od moći koja se nalazila u Jedinom Prstenu i, u ratu kojim je okončano Treće Doba, Prsten je uništen. Još jednom, ali ovog puta konačno, Sauronov duh je zbrisan i pretvoren u seni, i ovaj Majar nikad više nije vaskrsao.

Orlovi i sve ptice su za njega svetinja. Njegove oči i odeća su plavi, a skiptar mu je načinjen od safira. Manve vidi ceo svet pod kapom nebeskom i on je dah svih naroda sveta. Srcu su mu najmiliji vanjarski Vilenjaci je rje njihovo najveće umeće poezija, koja je za njega najviše uživanje.

Priče Rohirima beleže kako su prvi Meari stigli do Ljudi Rovaniona. U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Sunca gospodar Eoteod, koji je nazvan Leod, pokušao je da ukroti najlepšeg Konja kog je njegov narod ikad video, ali je Konj bio divalj i ponosan i zbacio je Leoda i on je poginuo. Tako je ovaj Konj prozvan Čovekova Propast. Medutim, kad je Lodov sin, Eorl, prišao ovom Konju, on se, da bi se iskupio, predao mladom velikašu. Eorl mu je dao novo ime, Felarof, Otac Konja, jer od njega su potekli Meari, koji nisu dopuštali nikome da ih pojaše, osim kraljevima i prinčevima Eorlove loze. Mada nisu mogli da govore, oni su razumeli jezik Ljudi, i nije im bilo potrebno sedlo niti uzda jer su slušali izgovorenu reć svojih gospodara, Rohirima od kraljevske kuće.

Meare su njihovi gospodari voleli i cenili i zastava Rohirima je oduvek bila hitri beli obris Felarofa kako galopira po zelenom polju.

U Ratu za Prsten Meari su obavljali veliku dužnost. Jedan po imenu Snežna Griva nosio je Teodona, kralja Rohirima, u bitkama od Rogburga i Pelenorskih Polja, gde su zadobili veliku slavu za Rohirime, mada su na kraju i Konj i jahač stradali do Vešca Kralja od Angmara. Jedan drugi Meara u ratu je ostvario još veće podvige. Bio je to Senko i, prekršivši pravilo da niko sem kraljeva i prinčeva ne može da jaše Meare, nosio je Belog Jahača, Istarija Mitrandira, koga su zvali i Gandalf. Senko je pokazao da ima odvažno srce i jake udove, jer je stajao nepokolebljivo s Belim Jahačem nasuprot užasu Nazgula i prestigao je u trku čak i gnusne Krilate Zveri. On je nosio Gandalfa u zemlje Gondora za vreme opsade Bele Kule. Posle Bitke od Pelenorskih Polja nosio je Čarobnjaka s vojskom Zapovednika Zapada do Crne Kapije Mordora i u konačni sukob sa Sauronovim zlim armijama.

Visok kao kula, Morgot je nosio gvozdenu krunu i crni oklop. Držao je malj zvani Grond, Čekic Podzemnog Sveta, i veliki crni štit. U očima mu je sijao plamen zlobe, lice mu je bilo iskrivljeno i išarano ožiljcima, a ruke su ga neprestano pekle od vatre Silmarila. Ali, u Ratu Besnih, sva Melkorova moć je uništena, a on je jedini od Valara isteran iz Krugova Sveta, i obitava zauvek u Praznini.

Melkor Gospodar Tame. Medu najvećima od Valara, Melkor se pobunio protiv ostalih. Vilenjaci su ga nazivali Morgot Mracni Nepi'ijatelj, jer je sve zlou Ardi imalo u njemu svoj začetak.

Od opadanja Ozgilijata u sedamnaestom veku, ova tvrdavaje postala prvi grad Gondora, i tokom celog trećeg veka Sauron je usredsređivao svoje misli na to da uništi ovaj poslednji bastion moći. 1900. grad je ojačan podizanjem Bele Kule, a zatim je 2698. Vladajuci Namesnik Ehtelion I obnovio Belu Kulu i poboljšao odbrambene položaje Minas Tirita.

Do vremena Rata za Prsten Minas Tirit bio je ogromno i strašno brdo-tvrdava, sagrađeno na sedam nivoa. Svaki nivo je podignut stepenasto iznad sledećeg i bio je okružen masivnim opasujucim bedemima. Svaki od tih bedema je imao samo jednu kapiju, a iz odbrambenih razloga svaka kapija bila je okrenuta u drugom pravcu od one ispod nje, s Velikom Kapijom na prvom bedemu koja je bila okrenuta na istok. Ovaj naizgled neranjiv grad-tvrdava se uzdizao nivo po nivo, kao neka velika litica preko sedam stotina stopa u visinu do sedmog bedema, koji se zvao Citadela, i unutar tog završnog opasujuceg zida bio je podignut moćni toranj same Bele Kule. Tako su silna bila utvrdenja Minas Tirita da je bila potrebna sva moć samog Vešca-kralja da ih probije, pa čak ni tako nije dospeo dalje od provaljivanja Velike Kapije na prvom bedemu, kad ga je juriš rohirimske konjice potisnuo na Pelenorska Polja i njegove snage satrte. Spasavanje Minas Tirita bilo je ključno da bi se dobio Rat za Prsten i oživelo Ponovno Ujedinjeno Kraljevstvo Arnora i Gondora.

Gorgorot je bio prostrana sumorna visoravan s naslagama lave i orčkim jamama, uvek pod pokrovom dima s vulkanske planine Orodruin (ili Planine Usuda) koja se nalazila negde blizu njegovog središta. Ovde je takođe, na severoistočnoj strani visoravni na jednom ogranku PepeIjastih Planina, bilo Sauronovo utvrđenje, Mračna Kula Baraddur. Nurn je bio prostrana površina obradive zemlje koju su naseljavali robovi i goniči robova koji su obezbedivali u velikim količinama hranu i osnovne materijale za Sauronove armije. Nurn su navodnjavale četiri reke i sve su se ulivale u unutrašnje more Nurnen.

Pošto je iskovan Jedini Prsten u vatrama Planine Usuda 1600, Sauron je završio Baraddur i otpočeo Rat Saurona i Vilenjaka. Mada je morao da se preda zadivljujućoj snazi Nume-norejaca 3262, Sauron je uspeo da ih uništi prevarom i lukavstvom i da se vrati u Mordor posle uništenja Numenora. 3429. Sauronove snage su zaratile protiv Gondora, ali odmazda za to ga je stigla 3434, kad jc Poslednja Alijansa Ljudi i Vilenjaka uništila njegovu vojsku na Dagorladu i provalila Crnu Kapiju da bi ušla u Mordor. Posle sedmogodišnje opsade Baraddur je zauzet, Jedini Prsten je isečen sa Sauronove šake, a sve njegove zle sluge oterane iz Mordora. Početkom Trećeg Doba Mordor je bio prazan i Gondor je podigao Kulu Zuba i tvrđavu Durtang u severnom prevoju, i Kulu Kirit Ungol u zapadnom prevoju, da bi se nadzirao Mordor i sprečilo da bilo ko od Sauronovih rasutih saveznika uđe u kraljevstvo. Nažalost, posle pustošenja koje je izazvala Velika Kuga 1636, Gondor je napustio ove tvrđave i njih su zauzeli Orci koji su se spremali za ulazak Nazgula i samog Saurona. 2942. Sauron se vratio i 2951. počeo da obnavlja Baraddur. Medutim, razaranje Jedinog Prstena se pokazalo kao konačni udarac. Sauron je naposletku uništen i Mordor nikad više nije predstavljao pretnju za mir Srednje Zemlje.

I tako su Morski Vilenjaci plovili po moru u najdivnijim brodovima koji su bili beli i sagrađeni u obliku Ulmoovih Velikih Labudova koji su ih nekad odvukli do obala Eldamara. I u Neumirućim Zemljama oni su plovili i pevali glasovima nalik na mreškanje talasa, jer su poznavali jezik mora, tako tanan da je to izvan moći razumevanja i najmudrijih rasa Ljudi.

Mračni Vilenjaci, ili "Morikvendi" na vilenjačkom jeziku, ubrajali su se u niži narod od Uzvišenih Vilenjaka Eldamara (a to su bili Vanjari, Noldori i Teleri). Ali, po mišljenju Ljudi, ti Mračni Vilenjaci bili su čarobna i sjajna bića, jer su bili imuni na bolesti i nisu starili kako je vreme prolazilo. Bili su mudriji, jaći i lepši od Ljudi i oci su im uvek sijale svetlošcu Zvezda. U prvim godinama Sunca baš ovi Vilenjaci su sve Ljude naučili govoru i mnogim drugim veštinama i sposobnostima, tako da su mogli da žive u Srednjoj Zemlji i uzdignu se iznad položaja zveri u divljini.

I za Nandore i Laikvendije se govorilo da su stekli znanje o drvetu i šumi, i moć nad njima veću od bilo kojih drugih živih bića. Falatrimi su bili graditelji brodova Srednje ZemIje i najbolji moreplovci. Sindari, kojima su vladali Uzvišeni eldarski Kralj i majarska Kraljica, sagradili su najlepše kraljevstvo na Srednjoj Zemlji i činili uzvišena dela koja su se ubrajala u velika, čak i po merilu Visokorodnih Vilenjaka.

U drugom Dobu Sunca, posle potonuca Belerijanda, Visokorodni Vilenjaci Srednje Zemlje su stvorili nova Vilin-kraljevstva i mnogi Šumski Vilenjaci su došli u njih sa istoka i severa. Od tih novih kraljevstava, Lindon, Rivendel, Mrka šuma i Lotlorijen opstali su do Četvrtog Doba. Ali, kao što govori "Crvena Knjiga Zapadne Mede", Visokorodni Vilenjaci Četvrtog Doba odvezli su bele vilinske brodove u Neumiruće ZemIje. I mada su Mračni Vilenjaci dugo ostali u Srednjoj Zemlji, sva njihova kraljevstva su oslabila i oni su postali skitački narod čija je moć sve više slabila.

Mrka šuma je bila među glavnim preprekama koje su stajale pred patuljačkom družinom Torina Hrastoštita na dugom putu do Samotne Planine. Ipak, lukavstvom i srčanošcu, Hobit Bilbo Bagins je proveo Družinu kroz njene mnogobrojne opasnosti. Za vreme Rata za Prsten Sauronove snage iz Dol Guldura su izašle u velikom broju da se suprotstave vilenjačkim kraljevstvima, Šumskom Kraljevstvu na severu, i Zlatnoj Šumi Lotlorijen na jugu. Medutim, oba ova ratna pohoda bila su neuspela i Vilenjaci su, sveteći se, uništili zle vojske Mrke Šume, srušivši zidine Dol Guldura i provalivši njegove jame i tamnice. Do po,etka Četvrtog Doba velika šuma se već više nije zvala Mrka Šuma, već Erin Lesgalen, "Šuma zelenog lišca". Na severu je bila neosporavana teritorija Tranduilovog Šumskog kraljevstva, južni deo su naselili Vilenjaci Lotlorijena koji su ga nazvali Istočni Lorijen, dok su šumoviti predeli izmedu ta dva kraIjevstva dodeljeni Šumskim Ijudima i Beorninzima.

"Crvena Knjiga Zapadne Mede" govori i o onima koji su poznati kao Mrtvi Ljudi Dunharoua, koji su se pojavljivali kao duhovi u lavirintima drevne citadele Rohana. To su nekad bili Ljudi s Bele Planine koji su se u Drugom Dobu Sunca zakleli na vernost kralju Dunedaina, ali su u vreme rata prekršili tu zakletvu i izdali ga Mračnom Gospodaru Sauronu. Odonda su svi Ljudi s Bele Planine bili prokleti kao verolomci i postali su lutajuci duhovi koji nisu mogli da nađu spokoja.

Tokom svih godina Trećeg Doba Sunca ti Ljudi su se pojavljivali kao duhovi na Stazama Mrtvih iznad moćnog Uporišta Dunharoua, i svi koji bi ušli u te prolaze bi poludeli od straha i bili izgubljeni. Ali, u poslednjim godinama tog Doba, došla je iz divljine severa osoba, kadra da im zapoveda. Bio je to Aragorn, sin Aratorna, zakoniti naslednik kralja Dunedaina. Pozvao je Mrtve da ispune zakletvu koju su davno prekršili. I zaista, oni su se pojavili, bledi jahaci na bledim Konjima, ali su se pokazali kao bataIjon moćnih Ljudi. Oni su jahali s Aragornom do Pelargira i poveli rat protiv Korsara od Umbara na kopnu i moru, pobili su ih i naterali ih da u užasu beže. Tako su Mrtvi Ljudi Dunharoua podarili pobedu Aragornu - nasledniku dunedainskih kraljeva - i tim činom se iskupili. Duše su im bile oslobodene i, pred očima velikih živih Ljudi, ogroman obris velike blede vojske išcileo je kao magla na vetru u praskozorje.

U godinama Rata za Prsten žestoki divlji ratnici Harada su na poziv Saurona došli na sever u zemlje Gondora, i sa svojim vojskama doveli su velike Mumakile koji su korišceni kao bojne životinje. Mumakili su bili upregnuti u ratnu opremu: crvene zastave, trake, uzde i pokrovce od zlata i bronze; na ledima su imali velike tornjeve sa kojih su se borili strelci i kopljanici. Imali su prirodnu žed za borbom, i mnogi njihovi protivnici su smrvljeni pod njihovim stopalima. Svojim surlama su obarali mnogo neprijatelja, a u bici su im kljove bile grimizno crvene - od krvi njihovih protivnika. Protiv njih nisu mogli da se bore konjanici, jer Konji nisu hteli da se približe Mumakilima, a ni pešaci, koji bi bili ubijani odozgo ili smrvljeni. U ratu su često stajali kao kule koje nisu mogle da budu osvojene, zid od štitova bi se rušio pred njima i vojske su bežale glavom bez obzira.

Ove debelokože zveri bile su skoro neranjive i neosetljive na udar strele. Samo najednom mestu, očima, mogli su Mumakili da budu oslepljeni ili čak ubijeni strelama odapetim velikom snagom. Kad bi bili oslepljeni, pobesneli bi od bola, često satiruci i gospodare i neprijatelje.